Krah(j) socijalnog dijaloga

КРАХ(Ј) СОЦИЈАЛНОГ ДИЈАЛОГА

У ово време, док пишемо ово саопштење, истекао је рок (05.02.2018.) за продужење важења ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика, а постоји оправдана бојазан да и истекне и рок важења истог КУ (05.03.2018.), при чему се репрезентативни синдикати (ма шта год то значило) у просвети понашају по принципу „село гори, а баба се чешља“.

Наиме, својим нечињењем и фингирањем преговора дозволили су да шанса звана – продужење важења колективног уговора, пропадне, што су и сами потврдили дописима премијерки Ани Брнабић од 07.02.2018., као и министру школском Младену Шарчевићу истог дана истоветним дописом, у коме траже да се ПКУ продужи на три године. О томе су уредно обавестили своје чланство, а уствари признали да су сви неспособни да овај проблем реше, односно да, ако већ нису у стању (а нису) да закључе нови ПКУ, бар за извесно време продуже трајање, још увек важећег, бар у оном делу у којем је он и остао да важи.

При томе не кажу чланству да је велики број одредби још увек важећег ПКУ, сада већ потпуно извесно, у супротности са законима који уређују област образовања, па самим тиме не представљају никакву правну подршку и помоћ, већ су „мртво слово на папиру“. Осим тога, у поменутим дописима указују на чињеницу да, очигледно, ни министар просвете нема овлашћење да закључи колективни уговор, јер се тражи арбитража и пристанак од Министарства за државну управу и локалну самоуправу и Владе Републике Србије на крају.

Шта више, пажљиво читајући, схватамо да ни „преговарачи“ на страни синдиката немају законом прописано овлашћење за закључење колективног уговора, а нарочито председник СРПС-а, којем је и чланство и мандат у СРПС-у истекло пре сса 4 године и о чему ће се у неко наредно време изјаснити и Уставни суд. Лоше је и то што је за време наводних преговора потрошено време да се бар обезбеди продужено дејство важећег ПКУ по моделу како су то учинили раније синдикати здравства и социјалне заштите, културе, а од јуче и полиције, који су колективне уговоре пред истеком продужили на још годину дана, по нама, ценећи правилно, да је тај рок сасвим довољан да се нови ПКУ ускладе са важећом легислативом у сектору образовања и јавних служби, а поготову у светлу чињенице да ће се од 01.01.2019.г. суштински мењати статус јавних служби, укључујући и просвету.

Тако поменута саопштења служе да би се пружио привид социјалног дијалога и да синдикати нешто стварно раде и опрао образ пред чланством, а уствари, то је јалов посао без икаквог изгледа да реши нагомилане проблеме у делатности, сада већ евидентне: питање минулог рада, питање прековременог (читај: преконормног рада), питање усклађености коефицијената са прописаном минималном зарадом, питање сада већ готово заборављених регреса и топлог оброка и наравно свих оних права која су суспендована новим школским законима и законима који уређују финансирање ове делатности.

Посебно шокантно делује допис од јуче самозваног председника СРПС-а, који од чланова Председништва овог Синдиката тражи да се писмено изјасне да ли су за то да, ако евентуално на столу буде потписивање продуженог дејства ПКУ на три године, он то и потпише, иако и није био учесник преговора, није имао овлашћење нити једног органа СРПС-а о томе о чему треба да преговара и где су горња и доња црта у преговорима, као што није имао ни образа да сазове Председништво, ако не већ Републички одбор и да на тим органима, у складу са Статутом, извести о току преговора и нивоу постигнутог договора, ако је уопште нешто и договорено. Наравно, при свему томе, водећи рачуна о роковима, јер у правном промету, када воз прође, бесмислено је за њим трчати, као у овом случају о коме нас је јуче удостојио известити „председник“ СРПС-а, претпостављамо желећи тиме створити алиби да потпише оно што је већ раније одлучио да ће потписати.

Елем, у овој временској изнудици јасно је само једно – боље је да имамо икакав ПКУ него никакав, а о начину како ће ова најновија смутна ситуација се решити, биће свакако говора и унутар самог Синдиката, а и шире просветне јавности. За предвидети је да ће у последњем часу сви потписати нешто – оно што им Влада понуди по принципу „дај шта даш“ да не би изгубили 12% за потписнике и још оно мало права попут јубиларних награда и сл., односно на начин како то наш народ каже: „Како сам се надала, добро сам се удала!“

Што се тиче НСПРВ, као оснивача СРПС-а, једини легални и легитимни представник који може у име СРПС-а потписати ПКУ је проф. Ранко Хрњаз, генерални секретар СРПС-а, а да ли ће се неко други и даље у јавности представљати лажно и да ли ће за то бити санкционисан, процениће представници судске власти који о свему овоме имају квалитетна сазнања.

Нови Сад, 14.02.2018.год. 
проф. Хаџи Здравко М. Ковач,
саветник у НСПРВ и оснивач СРПС

2018-02-14 saopstenje Krah(j) socijalnog dijaloga

 

About the Author

admin