Samo škola Srbiju spasava

Politički uticaj akademske zajednice arči se na jadikovke i podsmeh

Piše: Vladica Cvetković*

Kako danas izgledaju verbalni nastupi jednog prosečnog člana/ice srpske akademske zajednice, koji/a ne krije da je protiv aktuelne vlasti? Zašto se čini da su naši društveno svesni intelektualci toliko nemaštoviti i naivni u onome što govore i pišu, iako im se ne može odreći iskrena želja da budu politički subverzivni? Pritom, da pojasnim, ne govorim o njihovom delovanju na samom terenu, uzimanju učešća u protestima, peticijama i drugoj vrsti fizičkog prisustva gde je i kada potrebno; u tome je do sada učestvovala zaista mala grupa ljudi iz obrazovanja i nauke i svi oni zaslužuju priznanje (neki su ga i dobili).

Ja ovde govorim o problemu verbalizacije intelektualnog protesta, o tome šta se govori i piše, a time se bavi mnogo veći broj pripadnika akademske zajednice, pa i ja sam; to je nešto što, kako mi se čini, polako počinje da gubi smisao, kao da postaje odjek bez osnovnog glasa.

Tipična naracija jednog prosečnog srpskog intelektualca uvek ima podsmešljiv ton i praćena je konstantnim iščuđavanjima i zaprepašćivanjima, dok se u smislu sadržaja sve uglavnom svodi na nabrajanje efemernih nepočinstava ljudi iz vladajućih partija. To znači da se osuđuju (proizvoljnim redom) nagrđivanje Beograda ili zarušavanje tunela na nekom koridoru, slučajevi kupovine obrazovanja ili pokloni od tetke iz Kanade i druge stvari iz svakako sramnog naprednjačkog inventara. Na kraju ili u sredini priče, svejedno, obavezno dolazi i neko prozivanje, najčešće su to optužbe za ćutanje upućene ili čitavoj akademskoj zajednici (kao, mi smo hrabri, a oni nisu) ili konkretnije: Univerzitetu u Beogradu ili SANU, već prema „afinitetu“ samog govornika.

Ispada kao da smo mi i sebe i svoje govorancije malo precenili, kao da mislimo posle naših kritika ostaje samo da se Vučić toliko postidi da sam odstupi s vlasti koju je, uzgred da pomenemo, dobio na izborima.Ova nada nam je baš tanka, to i prosečan intelektualac zna, ali ipak nastavlja sa istom agresivnom ali tupom intonacijom i pritom još proziva druge profesore i akademike koji ćute?

Zar bi nešto promenilo ako bi i ti drugi, makar i stotine njih, počeli da govore i pišu to isto? Nema danas u Srbiji ni toliko pristojnih novina, a ni u njima dovoljno prostora za takve tekstove. Stvarno, zar neko misli da će puko nabrajanje laži izgovorenih od strane pripadnika ovog režima ili neprestano podsećanje na njihova svakodnevna politička i društvena nedela ikada uzdrmati ovu vlast?

Ko ne vidi da je to nemoguće, ko ne razume da ono kroz šta prolazimo ima mnogo dublje korene, morao bi malo bolje da se zamisli, posebno kada reši o tome da priča ili piše, a obavezno ako sve to neko namerava i da sluša ili čita. Vučić jeste kriv jer nam konstantno servira neistine, srpski rečeno, što laže, kriv je jer štiti lopove i prostake različitih profila, što ne poštuje Ustav i što je dozvolio da njegov kult ličnosti bude veći i važniji od države, ali on nikako ne može da bude odgovoran za sve; recimo za to što danas u Srbiji nije sve mnogo bolje, onako kako bismo svi voleli da jeste.Šanse da se nešto učini kako bismo danas bili primetno bolje društvo propuštene su višekratno i neke su stare više decenija, a neke bogme i starije.

Da smo se barem jednom od Karađorđa do danas iskreno, ali zaista iskreno okrenuli obrazovanju, pristajući na ličnu i društvenu žrtvu koja je za tako nešto nužna, danas bismo makar i za mrvicu bili tolerantnije društvo, otpornije na treš-programe i populizam najgore vrste, najzad bili bismo imuniji i na ovakvu naprednjačku vlast i samog Vučića.

Zatucanost naroda i zakržljalost institucija došle su nam od dugotrajno zapuštenog obrazovanja, Vučić za to nije direktno odgovoran, kriv je jer sve to brutalno koristi, i kako vidimo nema nameru da s tim prestane.

Politički uticaj akademske zajednice, posebno ako se udruži zajedno sa studentima, nije za potcenjivanje, zato je šteta da se arči na jadikovke, iščuđavanja i podsmeh.

Nije posao profesora univerziteta istraživačko novinarstvo, nije njegovo ni da izveštava ili, još gore, da ponavlja bajate vesti, on je taj koji mora barem da pokuša da bude vizionar, da uvidi zašto se nešto dogodilo i da kaže da će se verovatno dogoditi opet.

Njegov manir ne sme da bude neprestano iščuđavanje i lupanje po čelu, već spremnost da kaže da smo svi glupi ako očekujemo da nam bez pomaka u obrazovanju bude bolje, i to ne da nam bude bolje danas, danas ne može nikako, nego ni za 20 ili 30 godina. To što mi kao narod želimo da nam je dobro odmah i bez odlaganja jeste ljudski, ali upravo je zadatak intelektualca je da pojasni da to tako ne može, pa makar Vučić i sutra prestao da vlada.

Da upozori da i kada dođe nova vlast ostaće ovaj naš isti narodni (i intelektualni) materijal, to jest mi, ovakvi kakvi jesmo.

Priznali mi to ili ne, Univerzitet u Beogradu jeste jedina društvena institucija koja je smogla snage da Vučiću kaže NE i to ne nekim herojskim pregnućem, već samo jednostavno radeći svoj posao – onako kako bi trebalo da čine i sve druge institucije u Srbiji. Dobro, i Beogradskom univerzitetu je trebalo oko pet godina da uradi ono što mu je redovna dužnost, ali ipak je uspeo.

Eto, čak i ovaj tračak slabog svetla u našoj zatamnjenoj društvenoj stvarnosti došao je iz obrazovanja, što još jednom potvrđuje da samo škola Srbiju spasava.

I to samo onu sutrašnju Srbiju, ako je bude, ako već nismo zakasnili.

*redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU

Najbolji na bilbordima: Nikola Pešić

Nikola Pešić student je na Smeru računarskih nauka na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. U prošloj školskoj godini, kao učenik Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj”, osvojio je bronzanu medalju na Svetskoj informatičkoj olimpijadi, kao i prva mesta Balkanskoj informatičkoj olimpijadi, Srpskoj informatičkoj olimpijadi, te prvu nagradu na Državnom takmičenju iz informatike.  – Po završetku studija planiram da nastavim master studije u inostranstvu – navodi Nikola Pešić. – Sebe vidim u kompjuterskoj nauci, voleo bih da se bavim programiranjem, da li u nekoj kompaniji ili svojoj firmi, vreme će pokazati.

Projekat „Učim + Znam = Vredim”, koje realizuje Udruženje za promociju društvene odgovornosti, nastavljen je i ove godine. Na 43 lokacije u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima postavljeni su novi bilbordi. Na njima je predstavljeno gotovo 300 učenika osnovnih i srednjih škola koji su u protekloj školskoj godini ostvarili najznačajnije uspehe na takmičenjima iz oblasti nauke i umetnosti na domaćoj i međunarodnoj sceni.  Generalni sponzor ovog projekta i ove godine je Erste banka, a partner u realizaciji Omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019.

Dvanaestoro najboljih đaka dobilo stipedije u Karlovcima

Ugovori o dodeli stipendija uručeni su 26. decembra na prijemu u Maloj sali Magistrata studentima koji s u ostvarili pravo na taj vid materijalne podrške lokalne samouprave u ovoj školskoj godini. Studente je pozdravila rukovodilac Odeljenja za društvene delatnosti Nada Ostojić Agbaba i čestitala na blistavim rezultatima u njihovom školovanju, zahvaljujući kojima su se i našli na listi za stipendiranje. – Srećna sam što ispred sebe vidim tako uspešne mlade ljude i čast mi je što mogu da vam se obratim – rekla je Nada Ostojić Agbaba. – Vi ste ponos svojih roditelja, kojima pripada deo zasluga za vaše uspehe, ali i cele lokalne zajednice. Činjenica da studirate na državnim fakultetima, da niste nikad preneli neki ispit u narednu godinu, a ponajviše da vam je prosečna ocena iznad 9,20, dovoljno govori o vama.

Nakon primopredaje ugovora, Nada Ostojić Agbaba je razgovarala sa svakim od studenata koji su prisustvovali prijemu. Među njima su dve rođene sestre koje studiraju medicinu, od kojih starija na šestoj godini studija ima prosečnu ocenu 9,80 i planira nastavak školovanja.

Po odluci Opštinskog veća, studenti, koje je Komisija za dodelu stipendija odbarala na konkursu, primaće mesečno po 10.000 dinara deset meseci. Kako kaže Nada Ostojić Agbaba, stipendisti mogu već danas ili u ponedeljak da očekuju da će im novac biti uplaćen na račun jer je procedura za isplatu već u toku. Ona je napomenula da je od ove godine uvedeno stipendiranje studenata na master studijama.Među stipendistima je devetoro s osnovnih akademskih studija, a troje s mastera. Od njih dvanaest, po troje studiraju na Medicinskom, Filozofskom i Fakultetu tehničkih nauka. Stipendiju će dobijati i po jedan student Akademije umetnosti, Poljoprivrednog i Prirodno-matematičkog fakulteta. Ovog puta među dobitnicima stipendija duplo više je devojaka, a neki od njih materijalnu potporu od opštine primaju godinama. 

Uz umetnička dela mladi uče engleski

Radionica namenjena muzealcima i profesorima, kao i saradnicima iz institucija kultura i medija, u okviru projekta „Tea? Art Learn English – TALE” je održana u petak 27. decembra u 13 časova u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Cilj projekta je da se mladima uzrasta od 13 do 18 godina približi kulturna baština Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, koji u muzejskom okruženju uz pomoć umetničkih dela mogu da uče i usavršavaju engleski jezik. Projekat realizuju ELTA i Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, uz podršku Fondacije „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture”, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje.

Prijem u Gradskoj kući za pitomce Privrednika

Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević priredio je u petak 27. decembra  prijem za pitomce Srpskog privrednog društva Fondacije ”Privrednik”, čija je osnovna delatnost stipendiranje darovitih i uspešnih učenika srednjih škola i studenata. Reč je o instituciji izuzetne istorije, bogate tradicije i velikog značaja za društvo, koja funkcioniše zahvaljujući dobrotvorima i donatorima, a Grad Novi Sad je jedan od dugogodišnjih partnera. Fondacija „Privrednik“ i Grad Novi Sad nastavljaju uspešnu saradnju u interesu cele zajednice, a pre svega đaka i studenata koji dobijaju podršku od ove najveće i najznačajnije zadužbinarske organizacije u novijoj istoriji našeg naroda. Za 2020. godinu u budžetu Grada je predviđeno da se obezbede sredstva za stipendije za ukupno 50 đaka i studenta u iznosu od 10.500 dinara po stipendisti. Pre šest godina je 38 studenata i đaka dobijalo 5 080 dinara, a danas njih 50 dobija po 10 500 dinara. Grad je partner svima onima koji ulažu u budućnost, odnosno u znanje, jer im se time mladima omogućava da isključivo svojim radom i zalaganjem, uspeju u životu. U pitanju je jedna plemenita misija i nama predstavlja privilegiju i čast da budemo deo takve organizacije i da ove mlade ljude uverimo da mogu napredovati u životu učeći i radeći marljivo. Verujemo da je ova država dobro mesto za život i poruka koju zajednički šaljemo je da zaista sunce tuđeg neba ne greje kao ono u domovini. Mi želimo da ova deca imaju najbolje uslove za obrazovanje i neka se školuju gde god žele, ali isto tako snažno želimo da svoju dalju budućnost nađu u ovoj zemlji, da ovde rade i stvaraju porodice. Tako će i oni jednog dana biti dobrotvori i pokrovitelji nekim novim studentima i učenicima zahvaljujući svom uspešnom radu, i nastaviti priču „Privrednika“ koja ima dugu i bogatu tradiciju, rekao je Vučević.

Upravitelj Fondacije „Privrednik“ prof. dr Jova Radić istakao je da je ta organizacija veoma zahvalna Gradu Novom Sadu i gradonačelniku koji omogućavaju da Fondacija nastavi da živi. Mnoge institucije i pojedinci su podstaknuti upravo primerom Grada Novog Sada i vrlo smo zahvalni svima na onome što pružaju „Privredniku“. Dobili smo za svoj rad jedno od najvećih priznanja, a to je Svetosavska nagrada. Ove godine smo udvostručili broj pitomaca sa univerziteta u Prištini i to opet indirektno zahvaljujući pomoći Grada Novog Sada, jer smo oslobodili sredstva iz privatnih donacija da možemo više pomoći našim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji. Takođe, formiraćemo jedan Fond solidarnosti iz koga ćemo zajedno sa „Privredikom“ u Zagrebu i Banja Luci pomoći onima koji su najbolji među najboljima da mogu učestvovati sa svojim stručnim radovima na međunarodnim studentskim susretima i sesijama. Želimo time da nastavimo da negujemo ono najbolje i najvrednije, rekao je prof. Radić.

Grad Novi Sad pomaže u školovanju darovitih učenika srednjih škola i studenata putem Humanitarnog fonda “Privrednik” sa kojim ima zaključen ugovor o saradnji, a u skladu s mogućnostima budžeta Grada.

U osnovnoj školi u Futogu: Mali preduzetnici velikog srca

Predmet Preduzetništvo uveden je u nastavu OŠ „Miroslav Antić” u Futogu, a ideja se javila letos, kada je nastavnica srpskog jezika te škole Zorica Đurić s dvadesetak đaka pripremila dve predstave Branislava Nušića koje su odigrane u Kulturnom centru „Mladost” u Futogu. Novac od prodaje ulaznica prosledili su Nataši Gajdoš, koja je u saobraćajnoj nesreći izgubila nogu. – Radim u pozorištu i pravim dečje predstave, stoga su one bile logičan izbor za početak, a pošto imam svoju firmu u Futogu, direktor je došao na ideju da ja budem nastavnik koji će predavati preduzetništvo – kaže za naš list Zorica Đurić. – Krenuli smo od nule i hteli smo da Preduzetništvo ima neku višestruku namenu – da bude predmet na kojem će se deca dobro zabaviti, ali i da sve što ostvarimo kao dobit, ide u humanitarne svrhe. Pošto su deca bila oduševljena što su mogla da pomognu nekom ko je u nevolji, kada se već bavimo preduzetništvom, želeli smo da uradimo nešto dobro i za školu. Kako kaže, OŠ „Miroslav Antić” je u projektu za celodnevnu nastavu i pošto joj trebaju dve učionice koje će biti adaptirane za sve potrebe dece, došli su na ideju da ih srede. Pošto se približavala „Mini-kupusijada”, koja je postala tradicionalna manifestacija u toj školi, morali su da naprave nešto za prodaju i dođu do novca.

– Tako smo odlučili da pravimo bedževe, ali da bismo uopšte imali materijal od kojeg ćemo ih napraviti, svim učenicima i nastavnicima u školi smo rekli šta smeramo i svi su nam izašli u susret i pomogli – kaže naša sagovornica. – Deca su ih sama pravila uz moje sugestije i uspeli smo da stvorimo 1.000 beyeva, a tokom „Mini-kupusijade” i „Kupusijade” smo prodali 500, s tim što je cena jednog bila 100 dinara. Sada taj novac čuvamo da tokom zimskog raspusta sredimo naš boravak.

Po rečima učenice šestog razreda te škole Natalije Kundačine, izuzetno joj je zanimljivo što je deo preduzetničke ekipe jer imaju priliku da pomognu onima kojima je pomoć potrebna.

– Ostvarivanje sopstvenih želja je svakako lep osećaj, a pomoći nekome još lepši – kaže Natalija. – To je zato što znate da ste vi delom zaslužni što se taj neko oseća bolje i mislim da je za predmet zainteresovano toliko dece upravo iz tih razloga.  Njen kolega Nemanja Jelisavac kaže da je timski rad veoma bitan jer se tako dolazi do najboljih rezultata. Dok su pravili beyeve, odredili su ko će šta da radi, a kada su prodali polovinu, bili su srećni jer su znali da će tako doprineti poboljšanju svog boravka.

Po rečima Zorice Đurić, smisao preduzetništva je da se napravi saradnja među decom, roditeljima, školom, nastavnicima, pa i sa samim direktorom, koji je dosta pomogao. Za odlično obavljen posao deci se uvek obezbedi neka nagrada koju nastavnica Zorica osmisli. – Preduzetništvo pohađa više od 100 đaka petog, šestog i sedmog razreda, a sastajemo se svake druge nedelje, kada imamo blok časova i tada se dogovoramo i konkretno radimo – kaže naša sagovornica. – Viđamo se i po školi, te im u hodu unapred kažem šta ćemo raditi, ali takođe tražim od njih da razmišljaju, pretražuju internet i predlože interesantne teme koje bismo mogli obraditi. Našli smo stare sijalice koje škola više ne koristi, pa ih ukrašavamo i prodavali smo ih kao ukrase za jelku na Novogodišnjem vašaru, organizujovanom u školi. Novac od prodaje ćemo uložiti u neke humanitarne svrhe, kome u tom trenutku bude najpotrebnije.

Kako kaže Zorica Đurić, iz ličnog iskustva zna da biti preduzetnik baš i nije lako, stoga ne može sa sigurnošću da kaže koliko su deca suštinski razumela preduzetništvo, ali su shvatila da od samog starta moraju da vode evidenciju o tome koliko su uložili, imaju neku ciljnu grupu kojoj će se obraćati, kao i da odrede tačno čime će se baviti. Iz dosadašnjih primera, ono što su sigurno razumeli, jeste činjenica da je reklama vrlo bitna.

Vizija Novog Sada: Grad po meri mladih

Vizionari su kreativni ljudi koji svojom velikom pokretačkom energijom sprovode ideje u dela. Ideje koje se često drugima čine toliko fantastične i nedostižne da u očima pesimista dostižu status nemogućeg. Ipak, vizija od početka nije bila realistična – Novi Sad kao grad u kome mladi odlučuju o pitanjima i odlukama koje se tiču mladih. Kako o sadašnjim tako i o budućima izazovima sa kojima će se susresti generacije koje stasavaju. Da je pre godinu dana neko rekao da ćemo 2020. godinu čekati sa zvaničnom šifrom i priznatim zanimanjem – Omladinskog radnika, daleko većim budžetom za mlade na lokalu, mladima u komisijama za dodelu sredstava iz budžeta grada, prvim uspešnim Pride-om iza sebe i Pride nedeljom u Novom Sadu, prvim svetskim OPENS Gaming festivalom, uređenom omladinskom politikom, Mrežom Gradova omladinskih prestonica Evrope i programima koji su za godinu dana povezali preko milion ljudi iz čitavog sveta, većina bi rekla da ciljamo previsoko. Međutim, to je postignuto. I mnogo više od toga.

U razgovoru sa mladima koji su pratili i učestvovali u aktivnostima, potrebno je Ispričati priču i nekoga ko je uz pomoć OPENS-a pronašao svoje buduće zanimanje. Anja je jedna od njih. “Sa OPENS-om sam se susrela još davno ali je moj prvi kontakt sa konkretnim aktivnostima bio na nedavnoj FundCon koferenciji. Već duže vreme me interesuju ljudski resursi a baš FundCon je jedan dan obrađivao tu temu. I ja sam to vodela kao priliku da naučim nešto više o HR-u (ljudskim resursima). Zahvaljujući OPENS-u, upisala sam se na kurs HR-a i nastavila da izučavam to veoma zanimljivo i dinamično polje. Sada sa sigurnošću mogu da kažem da je OPENS kanalisao moj izbor za buduću profesiju i neizmerno samo mu zahvalna”, kaže devetnaestogodišnja studentkinja iz Novog Sada, Anja Luković.

Priča o Omladinskoj prestonici Evrope širila se kao dobar glas o dobroj knjizi te smo uspeli da raširimo vidike i povežemo mlade u regionu. Ubeđeni smo da je nekome pomogla sa oseti energiju Novog Sada i poželi da bude deo njega. Bojan Topalović je student iz Modriče koji je u oktobru došao na studije u Novi Sad, a sa titulom koju on ima, bio je upoznat i ranije.

“Letos, na projektu pod nazivom susreti mladih Republike srpske, prvi put sam čuo za OPENS i da je Novi Sad, koji nije tako daleko od mene, dobio tu prestižnu titulu. Tada su u moj grad došli predstavnici OPENS-a i predstavili nam njihove aktivnosti koje sprovode i, sećam se da sam tada poželeo da i moj grad dobije tu titulu. Sada studiram ovde, u Novom Sadu, i ponosan sam na sve što on jeste. Mislim da je bilo kakva inicijativa koja pokreće mlade veoma bitna za svaki grad i državu, a pogotovo kada govorimo o Srbiji. Bitno je da mladi spoznaju svoju ulogu u društvu i da budu pokretači promena”, kaže Bojan.

Živa dečija pozorišna scena u Novom Kneževcu

Zahvaljujući entuzijazmu učiteljica Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ Jelene Trklje i Višnje Kolbl, pisca i svestranog dečijeg stvaraoca Gorana Novakova i njihovih saradnika, oživela je dečija pozorišna scena u Novom Kneževcu. Najnovije ostvarenje „Čudesna družina Rice Kokice“ igrano je do sada četiri puta, uključujući i gostovanje u Kanjiži. Goran Novakov priča da je Udruženje „Igralište Cvetislava Tisića“ nastalo spontano kada je zamoljen da napiše prigodan tekst za školsku priredbu, pa je na scenu postavljena predstava „Vašar u Banatu“.

Saradnja učiteljica i Novakova se nastavila i traje već četvrtu godinu, a u međuvremenu je osnovano i Udruženje „Igralište Cvetislava Tisića“, kako bi mogli ostvarivati finansijsku podršku, jer za nove predstave nije dovoljan samo entuzijazam. Sredstva su potrebna za opremu i scenografiju. Urađeno je nekoliko prazničnih božićnih i novogodišnjih predstava, a predstava „Nevolje jednog Cvetislava Tisića“, po kome smo udruženju dali ime, dočarala je život Tiskog cveta. Ta predstava je gostovala na festivalu u Lazarevcu gde smo za nju dobili i priznanje. Lično više volim predstave koje nisu sa tematikom praznika, kaže Goran Novakov. Predstavu „Čudesna družina Rice Kokice“ poznavaoci ocenjuju kao najbolju u dosadašnjem radu sa novokneževačkim osnovcima. Kako vreme odmiče, stičemo iskustvo pa smo sve bolji. „Čudesna družina Rice Kokice“ nam je osma, računajući više igrokaza koji su pripremani za potrebe škole, recimo i za doček đaka prvaka, a išli smo i na „Zmajeve dečije igre“ sa kratkom predstavom o čuvenom dečijem pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Posle prve verzije „Vašara u Banatu“ radili smo i dvojezičnu na srpskom i mađarskom, što je bilo jako uspešno uz učešće oko 70 dece, podseća Novakov.

Učiteljice Jelena Trklja i Višnja Kolbl ističu da je prava sreća da mogu da iskoriste talenat pisca Gorana Novakova, koji nije samo lokalni, jer je za poeziju dobitnik nagrade „Neven“ za 2016. „Zmajevih dečijih igara“. U predstavu „Čudesna duržina Rice Kokice“ uključeno je preko 50 dece, svi đaci iz dva druga razreda koje vodimo, po 25 iz svakog odeljenja, kao i nekolicina njihovih starijih drugara iz trećeg i četvrtog razreda. Tekst i scenografiju je uradio Goran Novakov, a koreografiju Rita Romhanji. Planiramo u naš rad da uključimo i ostale đake, jer je interesovanje veliko. Ovo je veoma zahtevno, iziskuje puno vremena i volje, ali deca nas motivišu. Naš ansambl obuhvata i starije učenike iz šestog razreda s kojima smo ustvari i počeli, a mi smo nastavili da radimo sa novim generacijama, kaže učiteljica Jelena Trklja.

Udruženje „Igralište Cvetislava Tisića“ podršku za rad dobija od novokneževačke opštine, ali puno pomažu i roditelji. Novi Kneževac je dugo bio domaćin festivala pozorišnih ostvarenja severnog Banata, međutim, ta manifestacija se odavno ugasila, tako da je rad „Igrališta Cvetislava Tisića“ prijatno osveženje. Pozorište je čarobna stvar i mi se u pripremi i izvođenju predstava igramo zajedno sa decom, tako da se nadam da će naš rad još dugo potrajati, očekivanja su Gorana Novakova.

Vremeplov: Rođen Jovan Radonić

Na današnji dan 09. februara 1873. godine rođen je srpski istoričar Jovan Radonić, član Srpske kraljevske akademije. Gimnaziju je završio u Novom Sadu, studirao je u Beču kod Jagića i Jirečeka. Nakon doktorata 1896. radio je kao nastavnik srpske gimnazije u Carigradu i u carigradskom Ruskom arheološkom institutu. Bio je i bibliotekar Matice srpske a od 1905. profesor je univerziteta u Beogradu. Od 1937. do 1944. je generalni sekretar Srpske kraljevske akademije. U međuratnom periodu izvesno vreme je i narodni poslanik. Dela: “Grof Đorđe Branković i njegovo vreme”, preveo je i dopunio Jirečekovu Istoriju Srba, kojoj je pripojio i Jirečekovo delo “Država i društvo u srednjevekovnoj Srbiji”. Priredio je zbirku građe: “Dubrovačka akta i povelje”.

Vremeplov: Umro Dostojevski

Ruski pisac Fjodor Mihajlovič Dostojevski umro je na današnji dan 09. februara 1881. godine. Jedan od najbitnijih stvaralaca u istoriji književnosti. Hapšen je kao učesnik utopijsko-socijalističkog kružooka Mihaila Petraševskog-Butaševiča zbog revolucionarnih planova i  osuđen na smrt 1849. ali je kazna zamenjena progonstvom u Sibir, gde je proveo 10 godina (4 zatočen). Njegova rana dela (“Bedni ljudi”, “Poniženi i uvređeni”) inspirisana su socijalnim tragedijama malih ljudi. Osnovne odlike njegove literature – psihološke analize, traganje za korenima ljudske tragike, fenomen religioznosti – glavna su preokupacija njegovih dela. Veoma je uticao na svetsku literaturu. Ostala dela: “Zločin i kazna”, “Braća Karamazovi”, “Zli dusi”, “Mladić”, “Kockar”, “Idiot”, “Dvojnik”, “Bele noći”, “Netočka Nezvanova”, “Zapisi iz mrtvog doma”, “Selo Stepančikovo i njegovi žitelji”, “Ujkin san”, publicistika “Piščev dnevnik”, “Politički zapisi”.

Vremeplov:Toplički ustanak

Zbog pokušaja bugarske vojske da izvrši mobilizaciju srpskih regruta u okupiranim oblastima u južnoj Srbiji u Prvom svetskom ratu, na današnji dan 09. februara 1917. godine izbio je Toplički ustanak. Pored početnih uspeha i stvaranja slobodne teritorije sa sedištem u Toplici, ustanak je krajem marta ugušen. Bugari su za odmazdu pobili oko 20.000 ljudi, uključujući žene i decu i uništili nekoliko desetina sela između Prokuplja i Leskovca.

Vremeplov: Bitka na Neretvi

Na današnji dan 09. februara  1943. godine počeo je protivnapad partizana u Drugom svetskom ratu protiv združenih nemačkih, italijanskih i hrvatskih snaga na Neretvi, poznat kao “Bitka za ranjenike”. Početkom marta osam partizanskih brigada odbacilo je glavninu nemačkih trupa i svih 3.500 ranjenika je prebačeno na levu obalu Neretve.

Vremeplov: Rim proglašen republikom

Italijanski revolucionar Đuzepe Macini proglasio je, na današnji dan 09. februara 1849. godine,  Rim republikom.

Vremeplov: Potpisan Balkanski pakt

Na današnji dan 09. februara  1934. godine u Atini su Grčka, Rumunija, Turska i Kraljevina Jugoslavija potpisale Balkanski pakt radi očuvanja teritorijalnog poretka na Balkanu, suočenog s revizionističkom politikom zemalja poraženih u Prvom svetskom ratu, posebno Bugarske i Mađarske, koje je podržavala Italija. Pakt se raspao pod pritiskom Nemačke i praktično je rasturen pre izbijanja Drugog svetskog rata.

Vremeplov: Umro Horti

U Portugaliji je na današnji dan 09. februara  1957. godine umro Mikloš Horti, mađarski diktator (1920-44). Kao zapovednik krstarice “Navara” učestvovao je u gušenju pobune mornara u Boki Kotorskoj 1918. godine, uveo je Mađarsku  u rat na strani Hitlera i učestvovao u agresiji na Jugoslaviju. Odgovoran za istrebljenje Jevreja i zločine nad civilima, nakon zbacivanja s vlasti pobegao je u Portugaliju. U Jugoslaviji je bio proglašen za ratnog zločinca zbog masovnih likvidacija civila u Vojvodini.

Vremeplov: Umro Nebojša Glogovac

Na današnji dan 09. februara  2018. godine preminuo je srpski filmski, televizijski i pozorišni glumac Nebojša Glogovac, nakon kratke borbe sa karcinomom. Glogovac je nakon završetka gimnazije “Uroš Predić” u Pančevu, isprva upisao studije psihologije na beogrdskom Filozofskom fakultetu. Nakon dve godine, upisuje glumu na Fakultetu dramskih umestnosti u Beogradu, u klasi Vladimira Jevtovića. Zajedno sa njim, između ostalih, studirali su Vojin Ćetković i Sergej Trifunović. Nebojša se proslavio brojnim ulogama i dobio je mnogo prestižih nagrada.

Kucanje na otvorena vrata

Odgovor narodnim poslanicima “Dosta je bilo” na tekst “Zalažemo se za državnu kontrolu kvaliteta vakcina” (Danas, 17. decembar)

Piše: Zoran Radovanović*

Kao pedagoga i zdravstvenog prosvetitelja ispunjava me zadovoljstvom saznanje da je narodni poslanik Saša Radulović sa dvoje svojih kolega poslušao moj savet, bacio se na Google i uverio se da sastav vakcina nije nikakva „državna tajna“. Takođe cenim što je razumeo i neosnovanost svojih drugih očekivanja, recimo da deca imaju „neke stvari u svom zdravstvenom kartonu koje bi ih činile podložnijima negativnim efektima od vakcine“ (doslovan citat). Osim mera koje pedijatri savesno preduzimaju, takve „stvari“ jednostavno nisu podložne otkrivanju. Složili smo se i da nam je žao što „su sa Torlakom napravili to što su napravili“.

Nažalost, mada Radulović i dvoje narodnih poslanika odustaju od konstatacije da se u Srbiji „vakcine ne kontrolišu“, sada naglasak stavljaju na nešto blažu tvrdnju kako „nemamo propisane stručne kriterijume za registraciju vakcina i imunobioloških preparata“, odnosno na navodno odsustvo državne kontrole. Argument im je neki izveštaj Instituta „Batut“ iz 2011. godine (dobro se nisu pozvali na stanje u 1911. godini!).

Na stranu što su rečenice iz tog izveštaja i tog vremena istrgnute iz konteksta, činjenica je da u Srbiji postoje Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima („Sl. glasnik RS“, 105/2017) i Pravilnik o načinu kontrole kvaliteta lekova i medicinskih sredstava („Sl. glasnik RS“, 63/2013) kojima se reguliše upravo postupak kontrole. NJu tokom svake faze rada mora da obavlja proizvođač, bilo Institut Torlak, bilo neka strana firma, ali posebno, u ime države, time se bavi Agencija za lekove i lekovita sredstva.

Čudno je da članovi našeg najvišeg zakonodavnog tela ne provere zakonsku regulativu pre nego što se upuste u avanturu koja uznemirava javnost, pa se svojim neosnovanim sumnjama objektivno stavljaju na stranu antivakcinaša. Još čudnije je što ne znaju da se pravi lekovi, a posebno vakcine, podvrgavaju rigoroznoj kontroli tokom koje se moraju dokazati njihov kvalitet, efikasnost i bezbednost. Kod nas se to čini na isti način kao u celom svetu, a ukoliko naši narodni poslanici pronađu bolji pristup, vaskoliko čovečanstvo će im biti zahvalno.

Kada oni traže izvore neosnovane zarade, moralo bi da im bude jasno da daleko najveće prihode ne ostvaruju proizvođači lekova, već suplemenata, tj. preparata kojima su pune apoteke, a agresivno nam se nameću i preko medija. Suplementi su po pravilu potpuno bezvredni, a ne podležu nikakvoj kontroli delotvornosti, osim što se proveri da nisu hemijski ili mikrobiološki zagađeni.

No, najveći apsurd je da se kao jedini branilac države pojavljuje jedan penzioner koga, zbog javno i interno upućenih kritika, i Institut Torlak i Institut „Batut“ doživljavaju kao neprijatelja.

Ovih dana očekujem odgovore na suštinska neprijatna pitanja upućena državnim organima na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja upravo povodom proizvodnje vakcina. Problem ovog društva je što stručne institucije ne smeju da se oglase čak ni kada treba da brane svoj integritet, jer je izvesnost preživljavanja v. d. rukovodilaca u što većoj nevidljivosti.

Prepustimo ih zato njihovoj hibernaciji, a razmotrimo zamerke koje su meni direktno upućene. Poslanici navode kako je „B92 utvrdio 2011. godine“ da velike farmaceutske kompanije pomažu moju NVO Liga za imunizaciju. Ništa B92 nije „utvrdio“, već je samo preneo informaciju da je jedna firma pomogla (neumesan je trajni glagolski oblik) formiranje sajta Lige. Podatak o toj beznačajnoj pomoći javno sam istakao zato što je to jedina podrška farmaceutske industrije i to ne meni lično, već organizaciji koju sam osnovao, tokom više od pola veka mog profesionalnog rada.

U istom čvorovićevskom maniru „otkriveno je“ kako sam „radio kao savetnik Svetske zdravstvene organizacije koja štiti interese farmaceutske industrije“. Ništa tu nije trebalo da se otkriva, jer je reč o podatku iz moje biografije. Poslednji put sam u tom svojstvu putovao nedavno, u svojoj 77. godini, što bi moglo da se shvati samo kao priznanje, a ne kao zamerka.

Krajnje je zabrinjavajuća, međutim, konstatacija da je SZO eksponent farmaceutske industrije. Narodni poslanik Radulović na svom tviter nalogu tu svoju „istinu“ formuliše još na mnogo grublji način. Njemu i dvoma njegovih kolega mogla su da promaknu sva dobročinstva koja je ova organizacija pružila čovečanstvu, ali bi morali da budu svesni da njom ne upravlja neka zaverenička grupa, već ministri zdravlja 193 zemlje-članice. Sa svojim svetonazorom dužni bi bili da optuže ministra zdravlja svoje zemlje za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu.

Da li su uopšte svesni šta im se mota po glavi i koliko je to daleko od zdravog razuma?

*epidemiolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji

I robotima teško da zadrže posao, zamenjuju ih ljudi

I robotima je danas teško da zadrže posao, a primer za to je japanski Henn-na “Strange” Hotel koji se rešio polovine od 243 robota jer su pravili više problema od onih koje su mogli da reše. U funkciji više nije robot u obliku lutke pod nazivom Čuri, a koji je bio asistent u svakoj hotelskoj sobi. Siri, Gugl Asistant i Aleksa mogu da odgovaraju na pitanja o radnom vremenu mesta koje ljudi žele da posete, a Čuri to ne nije mogao. Roboti na recepciji su takođe zamenjeni jer su ljudi morali da fotokopiraju pasoše gostiju umesto njih. Robotski nosači prtljaga su mogli doći do 24 sobe, a hotel ima više od 100 soba. U uslovima kiše i snega nisu bili funkcionalni, a često su se zaglavljivali dok su prolazili jedan pored drugog. Glavni hotelski robot nije mogao da odgovori na pitanja o rasporedu letova, kao ni o obližnjim turističkim atrakcijama. Mnogi roboti koji su povučeni iz upotrebe su bili u službi godinama, zbog čega su prevaziđeni, prenose japanski mediji. Hotel je odlučio da ih ne zamenjuje novim, nego da njihove poslove poveri ljudima, posebno zbog kompleksnih pitanja koje gosti imaju.

Ramanudžan: Matematičar o kome se snimaju filmovi

Prvi kontakt između indijskog i britanskog matematičara, Ramanudžana i Godfrija Harolda Hardija, bilo je pismo koje je iz Indije stiglo u Kembridž, a u kojem se nalazilo pregršt dokaza, fomrula i rešenja, među kojima je bilo i do tada nepoznatih. U narednim godinama Hardi postaje mentor koji je mnogo toga naučio od svog učenika.  Ramanudžan je u Indiji radio sam, gotovo van svih tokova u zapadnoj matematici, a u sveskama u kojima je beležio rezultate uglavnom nije bilo nikakvih izvođenja. Postoji više tumačenja ovakvog načina rada, od onih prema kojima samouki matematičar nije ni umeo da izvede dokaze, preko onih koja podsećaju da je papir bio veoma skup pa je verovatno izvođenja ispisivao na tabli koja se briše, a prepisivao samo rezultate, pa sve do onih prema kojima Ramanudžan nije mislio da će neko osim njega imati uvid u ove spise.

Za njegov rad o složenim brojevima mu je 1916. godine dodeljena titula ekvivalentna današnjem doktoru nauka, a dve godine kasnije primljen je u Kraljevsko društvo. Imao je 30 godina i prva je osoba u istoriji ovog društva koja je postala njegov član nakon što je prvi put predložena. Po motivima Ramanudžanovog života nastalo je više predstava, filmova i romana, a najveću popularnost stekli su knjiga Roberta Kanigela „Čovek koji je poznavao beskonačnost“ i istoimeni film koji je 2015. godine po njoj snimljen. Ramanudžanovo ime nosi nagrada koja se dodeljuje mladim matematičarima iz zemalja u razvoju, a datum njegovog rođenja, 22. decembar, Indija je 2011. godine proglasila Nacionalnim IT danom.