Текст нашег члана

Цртице о просветним радницима у Србији 16 – Не замерите што вам замерам

„Где су синдикати? Где су сада синдикалне вође?“ – питања су која последњих година просветни радници често постављају на друштвеним мрежама у коментарима на разне проблеме који нас муче.

Ова питања полако улазе у ред реторичких, али покушаћу да дам одговор. 

Знамо да постоје четири репрезентативна синдиката просвете. То значи да постоји и четири председника синдиката. За један синдикат су сви чули јер су медијски добро заступљени. За неке друге чујемо повремено. Они ћуте и потписују (нпр. Анекс ПКУ). Од министра смо чули да су три синдиката добра, сарадљива, а један се увек нешто буни. Рекао бих да тај бунџија, на уштрб „лоше“ везе с министром, скупља симпатије и поене код чланства; некад и преотима чланове другим синдикатима.

Постоје различити типови председника. Неке синдикалне вође су препознатљива ТВ лица, прави медијски магови. Сви су их чули и видели. Добро баратају градивом, причају оно што чланство жели да чује, добијају аплаузе, али неких видљивих резултата немају. Они никад ништа не потписују. За друге смо чули, али не знамо како изгледају. Понекад се њихова имена појаве у медијима и сазнајемо да су нешто потписали с Министарством. Имамо и нинџа председника – невидљив је и никад не знаш кад ће се и одакле појавити. Он је у домену мита. Чули смо да постоји, али га нико није видео. Он је полупредседник – полупензионер. Право митско биће. Понекад нешто потпише (по угледу на друге).

Географски гледано, одговор на горе постављено питање јесте да су сви председници стационирани у Београду, па житељи нашег главног града имају највеће шансе да их сретну уживо (осим ако је на снази ванредно стање; тада неки од њих не излазе на дневно светло).

И тако, синдикате и председнике прозивају за нерад чланови (с правом, јер плаћају чланарину) и нечланови (а њих је све више). По неким прорачунима само је 30-40% запослених у просвети синдикално организовано.

Недавно заокружих пола века живота. Незгодне године. Нисте довољно млади да се сећате шта сте јели прошле недеље, нити довољно стари да бисте се сећали сваког детаља од пре 25-30 година. Због тога, наредне реченице узмите с резервом; можда се памћење поиграва са мном.

Вратио бих се у прошлост неких 25 година, у време када сам се запослио и постао члан синдиката. У односу на садашњост, и поред свих недаћа 90-их година прошлог века, то је било златно доба синдикализма. Готово 90% запослених били су чланови неког синдиката. Кажем неког, јер један једини државни синдикат заменили су први независни синдикати. Проблеми су били велики. Мале, нередовне плате; проблеми са исплатом путних трошкова, јубиларних награда… Ништа запослени нису добијали на тацни. За све се морао изборити синдикат заједно са својим чланством. А чланство тада није било летаргично као данас. Пратећи праве вође, одлазили смо на протесте, штрајковали потпуном обуставом рада, под претњом да ће нам смањити плате, да ћемо добити отказ. Партијска држава је била моћна, али синдикати су имали силу иза себе – раднике који се боре за своја права. Заједно смо се изборили за редовне плате, а до сваког повећања плате дошли смо штрајком. Штрајкови су се завршавали споразумом између власти и синдиката да штрајкачи неће сносити никакве последице због свог незаконитог деловања (да, штрајковали смо противзаконито). Успели смо да обезбедимо редовну исплату путних трошкова (понегде и преко Уставног суда), јубиларних награда, светосавске награде, преконормног рада… Успевали смо да поправимо положај просветних радника потписивањем колективних уговора. Решавање технолошких вишкова ставили смо под контролу синдиката, чиме смо спречили дотадашњу самовољу многих директора. Нисмо дошли до савршеног решења, али су заштићени старији радници од губитка посла, а то се масовно дешавало током приватизације многих предузећа.

Поред успеха, начињене су многе грешке и пропусти. Синдикати су упали у фазу самозадовољства постигнутим. Практично, изгубљено је право на штрајк без неке видљиве борбе. У плати су се изгубили регрес и топли оброк. Нисмо дошли до праведних платних разреда (за све буџетске кориснике и јавна предузећа). Синдикати нису приметили осипање чланства, нити анализирали зашто је до тога дошло. Радници, који су имали редовне плате, путне трошкове, награде, сигуран посао, нису више осећали потребу да буду чланови синдиката. Брзо су заборавили ко им је то све обезбедио па су, да би им 1% плате остао у џепу, почели напуштати синдикат. И тако један по један одлазак, синдикате је почела да нагриза рђа. А рђа је појела две трећине чланства. Нема више силе иза великих синдикалних вођа, па су и вође постале мале. Толико мале да их више нико и не пита за мишљење. Не позива их држава на партију преговора у Министарство просвете, јер преговори више не постоје. Онима који имају подршку 30% запослених држава сама нуди повећање плата, по принципу узми што ти дајем и ћути, видиш како сам добар. И тај добри послодавац, који причу о повећању започиње у фебруару, а обећање испуни у децембру, у међувремену неприметно грицка и смањује права радника. Сетите се само шта вам све није плаћено а требало би, јер је предвиђено Законом о раду или ПКУ. А радници су наивни, затрпани силном администрацијом, не размишљају да им се спрема још црњи сценарио.

Када послодавац мало јаче загризе, запослени почну дозивати синдикат. Најгласнији су они који су због 600-700 динара месечно напустили синдикат. Они своје незадовољство нечињењем синдиката преносе  на оно мало преосталих чланова, на оне „луде“ који плаћају чланарину а „ништа не добијају“ заузврат. Класично питање је: „А шта је синдикат урадио за тебе?“ Треба сви да се ишчланимо, па вође неће имати кога да воде.

Е, овчице моје, то господар и жели. Сви видимо шта нам раде кад нас је остало 30%, а онда замислите шта ће радити кад нас буде само 5-10%. Носићемо пелене као запослени у приватним страним фирмама у којима не постоји синдикат. А нисмо далеко од тога. Пандемија већ показује шта може да се деси у блиској будућности. По упутству о организацији рада школе некима је већ ускраћен одмор. Наставници не напуштају своје учионице и ђаке, дежурају сваког дана на сваком одмору. Нема јела, нити тоалета. Радимо дупле смене, које Неко назива продуженом сменом. Халооо! Јесмо ли стварно толико луди и наивни? Уплашени? Шта треба да нам ураде да бисмо се тргли и супротставили свеопштем лудилу?

А сад да се вратим на наслов. Као запослени у просвети, члан синдиката, имам нека очекивања од Организације којој плаћам чланарину. А очекивања су често изневерена и то јој замерам, замерам свим синдикатима. Списак замерки и наставничких мука је подугачак, о њима ћу неком другом приликом. Сада бих само упутио поруку вођама четири синдиката – Ослушните шта вам говоре запослени у просвети, седите заједно за сто, формирајте захтеве према Министарству и договорите се које су црвене линије преко (испод) којих нећете ићи. Почните да радите оно што је ваш посао!

Роланд Вучинић

About the Author

admin