“Jalovi su bili pokušaji „reprezentativnih“ sindikata u poslednje 4 godine. Napisali su tonu dopisa nadležnim ministarstvima i Vladi Srbije, bezbroj puta su pretili nepripremljenim štrajkovima, popili hektolitre kafe na lažnim sastancima bez zapisnika… a rezultati nikada nisu bili gori. Dok čekaju novu vladu, a prošlo je već 100 dana od izbora u sred pandemije, poput ostarelih slonova nastavljaju utabanom stazom. Samo, tom stazom se ide na večni počinak. Ako ne želimo potpuno gašenje socijalnog dijaloga, konačni krah organizovanja prosvetnih radnika, neophodan nam je drugi put, odnosno, trebaju nam bolji ljudi.

Pre nekoliko dana UNIJA je najavila novi „tradicionalni“ protest, a ostala 3 danas traže povećanje zarade. Ni korona ih nije natarala na malo kreativnosti. Nećemo dalje da trošimo reči na prežvakane i sterilne “pokušaje“. Svima je sve jasno.

Kažu da kada avion počne da pada, do neke tačke postoji mogućnost da pilot svojim umećem i snagom motora može da spreči pad. Kada tu tačku pređe ništa mu više ne može pomoći, pad je neizbežan. Našim avionom niko ne pilotira jer niko od „lidera“ neće da preuzme odgovornost. Sa druge strane, mi, putnici, nemo posmatramo sopstvenu propast. Koliko je ta prelomna tačka blizu najbolje sami procenite.

Nas u NSPRV ni najmanje ne interesuje ko će biti novi ministar. Da li će kvarcovani ostati ili će „gazda“ naći nekog sličnog, potpuno je nebitno. Ne očekujete valjda od ovakve vlasti Dositeja Obradovića? Nebitno je i koliko puta ćemo papagajski ponavljati da hoćemo veće plate. Bitno je samo da li imamo pameti i hrabrosti da se za svoja prava izborimo. Mnogi će reći da je vlast rigidna, da je ona kriva za trenutak u kome se nalazimo, ali svaka vlast na svetu je takva. Kolika je naša odgovornost, odnosno šta mi radimo pogrešno?

NSPRV je decembra prošle godine uputio dopis svim sindikatim da se okupimo i utvrdimo jedinstvenu strategiju i zajednički cilj. Taj cilj je po nama morao biti ukidanje korekcije zarade, odnosno, zarada mora biti tako definisana da niko u sistemu obrazovanja ne može zaraditi manje od minimalca. To je moguće braniti na svakom mestu. Podsećamo, sada je nekoliko kategorija zaposlenih u obrazovanju ispod te magične, a opet, za život nedovoljne cifre. Zlatno doba u petom piku. Budućnost, ako sve bude kao i sada, nosi i nove kategorije na minimalcu. Postaće nebitno da li nosite metlu ili dnevnik. Jedostavno, država nas godinama potkrada, a mi ne umemo da odgovorimo. Tu nam niko, sem nas samih, nije kriv. Jedna opcija je cena rada koja to onemogućava, druga je izmena Uredbe o koeficijentima, ali tako da se opet buduća krađa spreči. Uredbom treba rešavati i druge stvari, kao što su nedostojni dodaci za razredne starešine, rad u kombinovanim odeljenjima…ali i pitanje rada po IOP-u. Podsećam, za ovo potonje već postoje presude Vrhovnog kasacionog suda i svi članovi NSPRV, koji su zainteresovani, mogu da nam se obrate radi utuženja. Naši članovi znaju šta to znači.

Centrale sindikata su na sve naše dosadašnje pozive ostale neme. Nezvanično, bilo im je neprihvaljivo jer su smatrali da u mesecima pred izbore zapravo iznosimo političke zahteve. Možda, ali samo ako su oni deo pozicije, ako rade za vlast pa bi im ovi to uzeli za zlo. Ako je tako, to je legitimno, ali to treba jasno i da kažu. Ako nije, onda su svi promašili posao kojim se bave, a stradaju samo prosvetni radnici.

Kako bi rešavanje pomenute situacije bio prvi korak ka ozdravljenju i ozakonjenju svega što je danas nezakonito, NSPRV ponavlja taj poziv. Danas ovako, putem društvenih mreža, a sledeće nedelje i u pisanoj formi formalnom korespodencijom. Spremni smo da budemo domaćini takvog sastanka, ali i da budemo gosti gde god da kažu. Podržaćemo ih i ako to urade bez nas, ali neka konačno nešto urade! Naše članstvo, ali i svi ostali zaposleni u obrazovanju dobijaće redovne izveštaje o tome ko se javio na poziv, i kakav je odgovor dao. Ako oni budu ćutali, mi nećemo. Tada je sve na vama. Za svoje izbore morate preuzeti odgovornost, kako prema sadašnjosti tako i prema budućnosti. Od nas ne očekujte da vas tapšemo po ramenu dok ćutite i trpite. Ima takvih sindikata koliko hoćete, nama trebaju, kao što smo rekli, bolji ljudi!”