Prošlo je 20-ak godina mog minulog rada u NSPRV, samim tim i dovoljno iskustva koje će možda nekome biti od koristi.
Pamtim veliki generalni štrajk, možda i najveći do danas, u kojem sam učestvovala i bila jedna od retkih učesnika u svom gradu i svojoj školi. Bilo je pretnji otkazom, podozrivih pogleda, znatiželjnih pitanja… Nije bilo lako, ali vredelo je. Nisam dobila otkaz, postala sam samosvesnija, hrabrija i odlučnija.
U školi smo važili za antidržavni sindikat i svaka naša aktivnost bila je propraćena budnim okom „velikog brata“. U gradu je, nakon nekog vremena, više od polovine osnovnih i srednjih škola potpisalo pristupnice NSPRV i više nije bilo povratka. Verujem da je slična situacija bila i u drugim gradovima nakon 2000. godine.
U ta vremena, predsednici sindikata radili su volonterski. Preovladavao je zajednički interes i sindikalni duh. Radilo se punom parom i sa velikim entuzijazmom.
Izborili smo se, verujem, među prvima u Republici za jubilarne nagrade (2006/07), pokrenuli smo tužbe na nivou Grada i presude su bile u korist naših članova.Tada je krenula isplata koja se do danas redovno isplaćuje. Zatim, pet godina smo se borili pred svim mogućim sudovima za putne troškove. I u tome smo postigli rezultate na osnovu rešenja Ustavnog suda. U Gradu smo postali prepoznatiljv sindikat koji se odlučno i odgovorno bori za prava zaposlenih. U pregovaračkoj „borbi“ često nam je kamen spoticanja bio drugi sindikat koji je po svim prilikama zaboravio na svoju osnovnu ulogu i sindikalnu solidarnost.
Nažalost, u današnje vreme zajedničke sindikalne aktivnosti i na republičkom nivou retko su viđene, zato je svetlost na kraju tunela sve dalja. Čini mi se da sve izraženiji lični interes potiskuje ulogu sindikata. Zato, mislim da su neophodne promene na sindikalnoj sceni, potrebni su nam moderniji sindikati koji će biti prihvatljiviji novim generacijama, ali i nama iskusnijim.
Da bi neko postao član, potrebno je da bude informisan o aktivnostima i rezultatima sindikata, svojim pravima i obavezama. Treba da zna koje prednosti bi imao kao član sindikata. Sindikat treba da bude servis svojim članovima, da svaki član zna kome treba da se obrati za pomoć…
Ni jedan poslodavac neće se boriti za prava zaposlenih. Poslodavci se udružuju u svoje poslodavačke ogranizacije, zašto i mi ne bismo.
Budimo odgovorni za svoju budućnost i budućnost svoje dece, tako što ćemo se za nju zajedno boriti. Jer, individualna prava proizilaze, svakako, iz kolektivne borbe.
