Uveliko se zahuktala školska godina, a zaposleni u prosveti se umilili od divote rada, pa jedva dišu.
Kako i ne bi, kad smo svedoci, a bome, i saradnici najidealnijeg sistema obrazovanja u Regiji, pa i Evropi.
Popečitelju našem prepodobnom, sad već bivšem, najvažnije beše da se,ničim izazvan,samoproglasi liderom najboljeg modela nastave u okruženju, pa i na dalje.
Prosvetari, ko prosvetari, poverovaše na reč, jer na početku svega beše reč.Postrojismo se u čvrste redove, krenusmo u odbranu tvrđave, goloruki, ali naoružani znanjem, strpljenjem i večnim entuzijazmom. Prozor (čitaj- najbolji sistem) ne sme pasti!Nema šale sa najsavršenijim načinom rada, sa odlično pripremljenim epidemiološkim merama i uslovima, sa tehničkom opremljenosti škola, digitalizacijom, savremenim nastavnim sredstvima…
Popečiteljeva bajka ne potraja dugo, rasprši se kao mehurić od sapunice. Mi, glavni akteri, vrlo brzo shvatismo da smo stavljeni na muke jer je rad težak, haotičan i sizifovski.Uprkos svemu, stegosmo pero još jače i nastavismo se kretati od redovne do online nastave, google učionice, wiber grupa, učenika sa posebnim programima, bez kabinetske nastave, sa sve ničim u rukama. Idealan model pretvori se u noćnu moru, a podrška ne stiže ni od kuda.
Učenike po grupama teško jezapamtiti, a još teže šta im je rečeno, ko treba da prepiše iz e-učionice, sa kojom smo grupom radili proveru znanja, a sa kojom treba da radimo i kad. Kad tome dodamo online učenike, konsultacije sa njima, objašnjavanje lekcija i naravno, usmenu ili pismenu proveru,razne vežbe, pa pripremeza učenike koji se školuju po IOP-u, rad sa njima… nastupa košmar i uzaludna jurnjava za realizacijom plana i programa koji ni u jednom segmentu nije sažet, niti prilagođen ovakvim uslovima rada.
Na svu muku, dodeljena nam je uloga epidemiologa, kontrolora dece za (ne)pridržavanje mera, dežurnih krivaca za svaki propust, a najviše neplaćenih čuvara obrazovnog sistema u periodu korone. Tako istureni u prve borbene redove, pretvoriše nas u glinene golubove i idealnu metu nevidljivom neprijatelju, a u redu čekaju i drugi strelci.
Dalje, nejasno je kome i čemu služe časovi preko TV od kojih nemaju,gotovo, nikakve koristi ni učenici, ni njihovi profesori. A veliko je opterećenje i obaveza za one koji ih pripremaju i sjajno realizuju. Za razumevanje lekcije potrebna je interakcija između profesora i učenika, neophodna je živa reč, deca su naviknuta na modele rada svojihprofesora.Ekranizovane lekcije velika većina đaka ne razume.
Kabinetska nastava nestala je u mnogim odeljenjima osnovnih i srednjih škola, samim tim, skoro je nemoguće realizovati kreativnije časove i koristiti nastavna sredstva jer su ostala „zarobljena“ u kabinetima do daljnjeg.Previše truda i muke za zrnce znanja.
I pored svega, svesni smo da je deci mesto u školi, da im je neophodno kvalitetnije obrazovanje, druženje, zajednički nestašluci, skrivene simpatije…ali ovi putevi ne vode u tom pravcu.
I za kraj, očigledno je da ministarstvo nije imalo razrađen plan nastavnog procesa i zato je nabačen na naša pleća golem kamen pod kojim sve teže dišemo.
