Saopštenje – Dopis ministru

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Ministru Branku Ružiću

Poštovani,

     Vaš prethodnik na mestu ministra, gospodin Mladen Šarčević, u momentu donošenja odluke o načinu i mehanizmima provođenja nastave u školskoj 2020/21. godini, izjavio je da je to samo njegova odluka, odnosno, da prosvetni radnici sa tom odlukom nemaju ništa.  Želimo da verujemo da je Vaš stav drugačiji, i da javno proklamovana želja za saradničkim odnosom neće ostati samo napis u medijima, već i nešto što živi u praksi. Za početak.

     Za razliku od Vašeg prethodnika mi znamo da su pitanja bezbednosti na radu i visine zarade za ostvaren rad, esencijalna sindikalna pitanja. Nadamo se da ste sa ovim saglasni. Zato, kao novog ministra želimo da Vas još jednom upoznamo sa trenutnom situacijom u sistemu obrazovanja.

    Od početka septembra, odnosno od početka nastavne godine, problemi se, na svakom polju, gomilaju, a rešenja nema. Sve što je danas dobro kao rezultat, takvo je zbog entuzijazma prosvetnih radnika, i ni zbog čega više. Pitanje bezbednosti na radu nikada nije otvoreno. Vaš prethodnik je u pripremi relizacije nastave konsultovao i anketirao roditelje i učenike. Njihovo pravo da, shodno zdravstvenom stanju učenika, ali i roditelja i ukućana u domu gde učenici žive, bilo je od presudne važnosti za odluku o „online“ ili redovnoj nastavi. Drugim rečima, svi koji imaju ugroženo zdravlje, ili ukoliko takvo lice imaju u domaćinstvu, mogli su doneti odluku da učenik prisustvuje samo online nastavi. Naše pitanje je zašto niko nije pitao prosvetne radnike o njihovom zdravstvenom stanju? Starosna struktura zaposlenih je nepovoljna. U sistemu obrazovanja ima ogroman broj prosvetnih radnika sa hroničnim bolestima, sa kancerima i drugim, po život opasnim, bolestima. Da li smo mi „glineni golubovi“, imamo li mi pravo na zaštitu sopstvenih života? Da li su ustanove bile u mogućnosti da obezbede optimalnu zaštitu? I Vi i mi znamo da nisu.

    Dodatni problemi su na nivou predškolskog obrazovanja. Vaspitne grupe nisu smanjene, u većini njih deca nemaju obavezu nošenja maski. Najzanimljivija „epidemiološka mera“ zabeležena je u Novom Sadu gde velike grupe dece, u jednoj radnoj sobi, dele platnene ograde. Da bude jasnije, preko jednog konopca razvučenog preko sobe, prebačeno je platno. Kako to štiti bilo koga? Zamislite kako to izgleda u praksi, gde ta barijera ne služi ničemu osim da onemogući vaspitača da u svakom momentu vidi svu decu. Sa druge strane,  kao i u drugim vaspitnim ustanovama nema dovoljno zaštitne opreme i najveći broj prosvetnih radnika  donosi svoju od kuće. Proletos smo trošili svoje telefone, svoj internet, pravili rasporede u domaćinstvu kada će ko za kompjuter (i mi imamo decu, a i ona idu u školu)… a sada donosimo svoje maske, sredstva za dezinfekciju ruku… Da li je to optimalna organizacija? Možete li da tvrdite da smo u bezbednom radnom okruženju?

     Sa druge strane zaposleni rade duple poslove. Npr. umesto 20 časova neposrednog rada u nastavi sa decom, mnoge naše kolege rade 40 časova, i još moraju raditi i online sa učenicima koji nisu bili u školi.  Isto se očekuje i od vaspitača u nekim ustanovama, iako rade puno radno vreme sa velikim grupama. Prethodni ministar je računao nekakve minute trajanja časova, iako oni sa radnim angažovanjem prosvetnih radnika nemaju nikakve veze. Da nije tako kako Vam kažemo, resenja o 40-časovnoj radnoj nedelji ne bi izgledala isto kao i prethodnih godina. Ne može baš sve da se zamaskira. Po nama je to svakako prekonormni i prekovremeni rad, a NSPRV će to svoje stanovište proveriti i na sudu. Nažalost, kada komunikacija socijalnih partnera izostaje, onda arbitriraju sudovi. Bez obzira što su za vreme Vašeg prethodnika potrošene milijarde javnog novca za plaćanje sudskih troškova, niko se u Ministarstvu nije preterano nervirao zbog toga, a o odgovornosti da i ne govorimo. Nadamo se da ćete Vi imati drugačiji odnos prema novcu poreskih obveznika. Takođe, obzirom da se ovde radi o dodatnom angažovanju, ono je uvek pitanje saglasnosti i samog zaposlenog. Ko ne želi prekovremeni rad, ne možete ga na to kontinuirano terati, pa još i odbijati da se taj dodatni rad plati. Tako se rađaju problemi, a ne rešenja.

     Na kraju, treba da znate da prosvetni radnici potpuno razumeju razmere ove pandemije, da nam je jasno da nijedna država nije 100% spremna za ovo što se dešava, ali ne možemo da prihvatimo da naš stav, po pitanju struke kojom se bavimo, nije važan. Podsećam Vas da ste na čelu verovatno najbrojnijeg sektora u državi, a da među više od 100 hiljada zaposlenih ogromna većina jesu osobe sa višom i  visokom stručnom spremom. Ovo ne govorimo kako bi se hvalili ili nipodaštavali  bilo koga drugog, ovo govorimo jer su te osobe nešto najkvalitetnije što smo kao drušvo  bili u stanju da proizvedemo, zatim smo im dali najvrednije što imamo (decu), a pritom ih niko ne pita ni kako provesti vaspitno obrazovni rad. Izvinite, to je za nas neprihvatljivo. Zamislite da, u situaciji kada je bezbednost na radu ugrožena, prosvetni radnik odbije da uđe u učionicu ili radnu sobu. Znate, to je njegovo pravo, pravo na rad u bezbednim uslovima, i to nije štrajk. Ovo nije vreme robovlasništva, pitanja rada se tretiraju zakonima, ako je neko voljan da ih pročita.

    Želimo da verujemo da ćete uraditi sve što je u Vašoj moći da se vrati ugled i dostojanstvo prosvetnih radnika, i to ne tako što ćete samo hvaliti naša dostignuća, već tako što ćete obezbediti optimalnu zaštitu svim učesnicima nastavnog procesa, i naravno tako što ćete za dodatno angažovanje  platiti i dodatnu zaradu. O svemu ostalom možemo pregovarati, o poštovanju zakona – svakako ne. Saglasnost po ovom pitanju bila bi od krucijalne važnosti za buduću saradnju.

Izvršni odbor NSPRV

About the Author

admin