Godinu dana nakon višemesečnog štrajka 2014/15. godine, odnosno kada je postalo jasno da država ne želi da provede nijednu obavezu koju je na sebe preuzela Sporazumom o prekidu štrajka, molili sve lidere sindikata da momentalno obustave gotovo sve pregovore i sastančenja sa vlastima. Kakva je korist od razgovora sa osvedočenim lažovima? Ni danas nam to nije jasno.
Molili smo ih tada, da umesto na kafu kod ministra, svi krenemo u bazu, u ustanove, da razgovaramo sa ljudima. Molili smo ih da tada zajedno, u miru i saradnji, pripremimo sopstvene snage za ono što dolazi. Molili smo ih da učinimo sve da iznutra ojačamo, jer nas očekuje mračna budućnost. Molili smo ih da sednemo i napravimo zajednički plan delovanja, bez obzira na sve razlike među nama. Molili smo ih i previše, ali nije vredelo.
Danas, godinama kasnije, svi ti sindikalni lideri lamentiraju nad našom sudbinom, kukaju kako su obmanuti, prevareni…Kukaju kako smo 13-a rupa na svirali, a pritom, mi organizaciono tonemo sve niže. Snaga sindikata se svakodnevno topi, baš zbog onoga što su do sada lideri radili. Krajnje je vreme da se ti ljudi sklone i daju šansu onima koji će bolje artikulisati nezadovoljstvo radnika u prosveti, onima koji shvataju da samo zajedno možemo iz ovog živog blata. Ukoliko do toga ne dođe, želeli ili ne, njihova imena biće upisna u istoriju kao imena onih koji su u vremenu najveće radničke muke ugasili sindikate. Ipak, ostaće upisana i naša imena jer ih u ovome nismo sprečili. A ima načina, mnogo načina…
