Јавност је ових дана изнанађена информацијама о броју уписаних студената на факултете који школују будући наставни кадар у школама. Примера ради, на Математичком факултету у Београду на смер који школује наставнике математике пријавило се само 8 свршених средњошколаца. Ништа боље није ни на осталим факултетима који школују наставни кадар. Проблем је што ова година није изузетак. Тренд слабог уписа на ове факултете дугорочно одузима потенцијал образовању да буде мотор развоја једног друштва, а само таква друштва могу бити успешна.

Разлога за овакве чињенице има на претек. Запослени са високом стручном спремом у установама образовања на сталан посао некада чека дуже од деценије, зарађује плату испод републичког просека, има стотине сати неплаћеног рада, углед његове професије се свакога дана додатно омаловажава, заглављен је између очекивања и могућности појединих родитеља…Када се све објективно сагледа, није изненађење што је тако мало будућих студената изабрало факултете који школују наставни кадар, већ откуд их и толико?

Наравно, све ове чињенице доводе и до одлива постојећих кадрова. Љубав је љубав, али не може само од ње да се живи. Нажалост, поред оних који сами одлазе у потрази за квалитетнијим животом значајан број садашњих наставника одлази јер околности у којима ради не може више да поднесе. Последњи је случај колеге Бела Блашковића из Сомбора, који је због немогућности да заштити свој и углед своје професије дао отказ после деценија рада у просвети. У његовом отказу стоји и следеће:

“Након свега овог, досад наведеног, ја, Блашковић Бела, неваспитани, неписмени, нестручни дипломирани инжењер бродомашинства, двојезични професор физике, техничког и информатике, због заштите своје личности, личног здравља, као и моје породице, дајем, тренутни и неопозиви отказ на радно место наставника физике у ОШ „Никола Вукићевић“ Сомбор.

Хвала на пажњи и збогом, не довиђења, збогом.“

Његов отказ је, по његовим речима и отказу који је доставио школи, превасходно последица притисака од стране родитеља због прописа које је држава у време пандемије прописала (а он на њима инсистирао) и немогућности да материјално поткрепи своје присуство на допунској настави јер је надзорна камера остала угашена и није забележила ко је улазио и излазио из учионице. Иако ослобођен одговорности у дисциплинском поступкиу кажњен је делом плате и његова реакција јасно показује да је то само била кап која је прелила чашу.

Колико је сличних прича и ко ће за 20 година држати наставу у школама? Ако је буде.