Време је да сагледамо шта се то десило прошле недеље у установама образовања. Како смо једну чисту енергију, која има своје јасне узрочнике, претворили у укус подељености којим се данас морамо бавити.

Оног дана када смо сви видели снимак измицања достојанства професији, а не само столице, просветни радници, као готово никада до сада, претворили су свој бес у иницијативу и захтевали, како члану и приличи, да синдикалне централе реагују крајњом мером. У дану објаве, када се кристалише јасна идеја како на насиље треба реаговати, Унија синдиката просветних радника Србије, самостално, а крајње неутемељено, доноси одлуку да се чланство изјасни о идеји обуставе, али са јасно дефинисаним датумом. Такав нарцисоидни став, у коме те даме и господа верују у узвишеност свог ума над свима нама, у најмању руку као да представљају 98% запослених у образовању, супротан је разуму, логици али и разумевању колегијалности, саборности и солидарности које су темељ сваке синдикалне борбе. Тај став, а проистекао из неке централистичке идеје да сви треба једнако да мисле, коштао нас је много пута до сада. Притом „исти суверени све просветне памети“ немају одговор на неспорну чињеницу да, за време када су они највећи синдикат, просвета најбрже пропада. Има много тога и до актуелне власти, али како је власт одговорна за погрешне захтеве, а затим и неистрајавању у њиховом испуњавању, наопаке и бесциљне штрајкове које нису донеле ама баш ништа, осим додатних разочарења. Ако желе да доживе сопствену пропаст наставиће како су кренули, а просветни радници ако већински остану тамо, пресуђују тиме себи, али и свим осталим запосленима у образовању. То је данас већ чињеница.

Наша организација, како је истог момента добила анкетни лист УНИЈЕ , доноси одлуку да анкетира чланство за обуставу рада истога дана када и УНИЈА, иако је било сулудо толико чекати. Ми смо јако добро разумели поруку просветних радника, односно колико је сада важно да делујемо сложно и одлучно. Иако је Одлука о обустави донета истог дана када је одлуку донела и УНИЈА, ниједан позив није стигао за организовање заједничког протеста по градовима Војводине. Срамно и супротно Споразуму о сарадњи који је баш УНИЈА из Војводине ставила на агенду и који смо потписали пре само неколико месеци у просторијама УНИЈЕ. Чему онда тај Споразум служи? Да замаже очи чланству, како су они заправо за сарадњу, али ето, ми смо килави па не стижемо „синдикалног тигра“? Наше чланство је обавештено о чињеницама, али уједно и позвано да изађе на улице јер ми подржавамо сваки вид бунта против лудила које нас је снашло.

Дан или два након одлуке коју је УНИЈА саопштила, остала два синдиката (Самостални синдикат Србије и УГС Независност) и друштво пензионера и оних који су активни као да су у пензији (лажни СРПС), љути, као мала деца, доносе одлуку да пошто они (УНИЈА) неће са њима, неће ни они са њом. То је моменат када се јединство просветних радника цепа, вољом заправо све 4 синдикалне централе.

За сада без одговора остају следећа питања:

Како је то УГС Независности био кратак рок за доношење одлуке која заправо није у складу са законом? Који је законски рок за доношење незаконите одлуке?

Како је Самосталном синдикату један директор са Златибора зауставио десетине хиљада наоштрених чланова?

Како је неко донео одлуку у име СРПС-а, а да три организације (међу којима и оснивач) немају никакве информације, а камоли да су питани за мишљење? Како се пензионеру Брајковићу у седлу придружио одскорашњи пензионер Антић (сећате се оног чикице који је кукао на сва звона како је деда Брајко у пензији а влада синдикатом)? Е, сада то исто и он ради! Шта ради трећи из трија руководиоца лажног СРПС (М. Трбовић) још чекамо да чујемо. Само да пристигну анкете.

Резултати ове срамне и по њих погубне одлуке видели су се 30.11. када их је на јединственом скупу било мање него на тргу неког града од 30.000 становника. Ту престаје и моје интересовање за њих и њихове синдикалне одлуке.

Дакле, нарциси не виде више никога осим самог себе у огледалу, јединство сматрају чином следбеништва њиховим идејама и ставовима, а остали, љути, неће на силу да се играју, јер их у игру нико није ни звао. Срам их било све заједно и на гомили и камо лепе среће да су ти људи последњи пут одлучивали о било чему у наше име. У било чему!

Са друге стране, просветни радници показали су огромну храброст и солидарност какву нису показали већ годинама. Порука је савршено јасна. Угрожени су нам здравље и право на достојанствен рад, а ни живот није увек гарантован. Запослени желе да то коначно престане и то је све. Нажалост, решења нису и не могу бити лака, нарочито када једно друштво већ деценијама системски пропада, па се само системски може поново и изградити. Потребне су ургентне законске мере и промена друштвеног оквира. Дуг је пут, али је такође и наш. Немамо други.

Када говоримо о мерама, посебно аутистично понашање челника УНИЈЕ најбоље се види по сулудом захтеву за статус службеног лица. Смем да се кладим да бар половина заговарача нема појма ни шта то значи. Признаћете, лепо звучи – Ви службено лице. Та тврдоглавост да се каже, нека је и погрешно, нека други причају шта хоће, али ми нећемо одустати, просто заслепљује.

Остали су тражили паре. За њих је то једина мера поштовања.

На крају, како да добри просветни радници, храбри и одважни у одбрани колеге, дозволе себи да овакви преговарају у њихово име? Сигуран сам да умеју и могу боље и да ће то ускоро свима и доказати.

 

Душан Кокот

By admin