Наш Синдикат се новембра прошле године обратио Министарству просвете са захтевом за отпочињање преговора о примени неотуђивог права запослених на Новогодишњу награду. Нажалост, тај посао смо морали урадити сами, јер ниједна репрезентативна централа то није урадила. На те разговоре нисмо позвани, односно нису ни одржани те смо се обратили Агенцији за мирно решавање радних спорова. Тај ресурс постоји већ годинама уназад, али га се велики и „значајни“ синдикати изгледа никада нису сетили. Уместо системског решавања, њима је било лакше да „захтевају“ исплату нечега што нису ни договорили, баратајући цифрама које су сами смислили. У тој ситуацији Министарству је било довољно да каже да нема пара и да је Законом о буџету суспендовано уговорено право, па да синдикати са којима преговара то прихвате као довољан одговор, како је представник Министарства рекао на касније одржаном састанку.
Агенција за мирно решавање радних спорова реаговала је у складу са законима и покренула поступак мирења. Одржана су два састанка на којима су, поред миритеља, учествовали Милош Благојевић (помоћник министра за средње образовање и васпитање и образовање одраслих) и Зоран Костић (посебни саветник министра просвете) као представници Министарства, као и Душан Кокот као представник Синдиката. На други састанак је био позван и представник Министарства финансија, али се нико није одазвао позиву званичне државне агенције.
Представник Синдиката је указао да не постоји законски поступак којим се једно право запослених, дефинисано као припадајуће, а самим тим и неотуђиво, може обрисати неким другим законом. Истакнуто је да је поменуто право дефинисано Посебним колективним уговором (ПКУ) још 2015. године. Од тада до данас неколико пута је продужено дејство ПКУ који дефинише то право. За исто то време, иста Влада Републике Србије, која даје сагласност на ПКУ, усваја и Закон о буџету који то право просветних радника суспендује. Тада заправо причамо о „мртвом праву“ које је већ много пута оборено на међународним судовима. За нас такво објашњење није прихватљиво. У исто време, представник Министарства прво је покушао да укаже да са друге стране стола не седи неко ко представља репрезентативни синдикат и да не зна зашто се састанак одржава, када је Министарство већ све објаснило репрезентативним синдикатима, те да су они то објашњење прихватили. Наравно, то није прошло, јер је састанак организован око примене општег акта, а организатор није Синдикат већ Агенција за мирно решавање радних спорова. Након тога, представници Министарства су се сагласили да је чињеница да то право постоји у ПКУ, али и истицали да је Законом о буџету исплата те награде онемогућена. Отуда је и закључак првог састанка био захтев Синдиката да се на следећи састанак позове и Министарство финансија које предлаже поменути закон. Као што смо рекли, нису се ни појавили.
Како на састанку није било могуће пронаћи решење за претходни период, Синдикат је инсистирао на плану за будућност. Захтев је био да се Министарство обавеже на преговоре са синдикатима, да ти преговори буду одржани само због примене члана 32. став 2 ПКУ и да морају бити окончани пре усвајања Закона о буџету за 2024. годину. Овај предлог Синдиката је прихваћен од стране Министарства.
Коначно, на крају је усвојена и потписана од све три стране, препорука Агенције за мирно решавање радних спорова која обавезује да састанак на ову тему буде одржан пре усвајања буџета за 2024. годину, али и оно што је многио важније, да се у даљем раду стриктно морају поштовати одредбе Посебног колективног уговора. Другим речима, репрезентативни синдикати имају пенал који смо им ми зарадили јер они нису умели. Ако и сада оману, чланство ће имати кључну реч. Ако до сада већ није свима постало јасно.
Извештај о окончаном поступку мирења можете пронаћи и на сајту Агенције за мирно решавање радних спорова.