Чланом 98 Закона о основама система образовања и васпитања јасно је утврђено да је делатност предшколске установе делатност васпитања и образовања, како је онда дошло у појединим општинама (нпр. Нови Сад, Београд..) до тога да су васпитачи у обавези да полажу хигијенски минимум?? И како је дошло до тога да терапија (антиепилептици, антиалергени, бруфени, супузиторије, мерење нивоа шећера у крви…) буде обавезна “прва помоћ“ коју даје васпитач?
Чланом 106 одређен је начин и деловање инспекцијског надзора који се тичу и услова рада установе, а при томе годинама уназад предшколске установе “губе“ трпезарије (које се претварају у радне собе) и ако у Праввилнику о оснивању предшколских установа у условима за оснивање јасно стоји да вртић треба да има трпезарију и прихватну кухињу, и то је евидентна пракса која се не исправља. Ова пракса је директан узрок неадекватног Правилника о организацији и систематизацији послова због којег многи васпитачи морају обављати санитарне прегледе којима се запослени услед забране удаљавају са посла (иако у Правилнику о обавезним здравственим прегледима стоји да се запослени удаљава са “тих послова“) и шаљу на боловања која трају и по две недеље (други васпитач/месицинска сестра васпитач у групи о боловања стаје да ради сам) и то са 65% (за исте болести- стафилококе (редовни становници у носу, код деце се не лече) и стрептококе, деци је по одлуци Института јавног здравља Војводине дозвољено да се после 24 сата од употребе антибиотске терапије врате у вртић).
У члану 189 стоји да се средстав за боравак деце у предшколским установама обезбеђују у буџету јединице локалне самоуправе у висини до 80% и предлаже се да то буде 100% и ако је у Новом Саду ово већ вишегодишња пракса, како то? И да ли је коректно да предшколске установе буду бесплатне, а да при томе вртићи нису опремљени (локална самоуправа има паре за боравак и храну свих малишана, а нема за чаше, потрошни материјал, средства за рад…? То доносе родитељи. А о условима рада- стари руинирани објекти, тешка метална врата у собама, један тоалет за све запослене, дворишта скоро не опремљена игралима… Зараде запослених нећемо ни помињати, као и ново придошли “burn aut“ (стари синдром, али тек сад препознат и признат од светске здравствене организације). Имамо и ту децу са посебним потребама и услове рада са њима, те нарочито шкатљива питања као нпр. када је детету одређен пратилац, јер не може самостално бринути о себи, како је могуће да је дозвољено да дете буде без пратиоца у вртићу (нема их, болест, дете је више од 8 сати у вртићу…)? И како је у опште могуће да ико стоји иза реченице да се о тој деци брине када оног момента када васпитач/ медицинска сестра васпитач примете и алармирају да је детету неопходна подршка она тада и не буде пружена јер “родитељ не жели“? Како је могуће да у Закону нема одговорности и санкција за такве родитеље?
И на крају, гледајући члан 194, питамо се зар је једина казна за родитеље новчана казна? Коме је то у корист, осим локалном и државном буџету- а шта ћемо са образовним кадром и другом децом (ту мислимо на радне акције, јавно извињење, друштвено користан рад, забрана приступа вртићу/школи..)?
Из свега ових пар “ситница“ надамо се да ће министарство мало размишљати о предшколским установама, а нама је сасвим јасно како су медији пуни наслова о томе да су деца побегла из вртића, да су се десиле разне повреде, на жалост дете је остало без дела прста, на жалост дете је и преминуло- наслови се пуне и шире, а једини одговорни су васпитачи?!
Крајње је време да понеко сиђе са своје столице и прошета кроз све вртиће и преузме своју одговорност због које сутра сви васпитачи могу бити баш ти у досадашњим медијима?!
Санела Лацик, тим за предшколство