ИСаац Херзогова посета Аустралији није била рутински дипломатски ангажман. Био је то етички и политички тест аустралијске државе. У тренутку када је постављен црвени тепих за човека оптуженог за подстицање на геноцид, мирни грађани Аустралије су дочекани пендрецима док су користили своје демократско право на протест.
За мене ово никада није била апстрактна политичка дебата. Пре посете, наставио сам са правним каналима који су намењени заштити грађана и поднео сам званичну жалбу аустралијској влади на улогу коју је Херцог имао у реторици и политици која је допринела уништењу моје породице у Гази. Седморо мојих рођака је убијено. Мој отац је умро због недостатка лекова, хране и воде. Убијени су и мој брат, његова жена, њихово четворо деце и њен отац. Њихова тела остају закопана испод рушевина. Упркос озбиљности ове жалбе, нисам добио никакав одговор од владе.
Касније сам присуствовао протесту у Сиднеју који је сазван управо у супротности са Херцоговом посетом. Урадио сам то мирно. Ипак, видео сам како су колеге демонстранти суочени са палицама и прекомерном силом. Моја забринутост је занемарена када сам тражио обештећење правним путем, а моја права нису поштована када сам се обратио законитом протесту. Утисак је био јасан: држава је више намеравала да ућутка неслагање него да се њиме бави.
У којој мери се онда аустралијски држављанин сада занемарује?
Ово питање је посебно хитно јер Аустралија није држава без обавеза. Ратифицирала је Конвенцију УН-а о геноциду 1949. године, темељни стуб послијератног међународног права који је трансформисао спречавање геноцида из моралне тежње у обавезујућу правну дужност. Конвенција захтева од држава да покажу дужну ревност како би спречиле геноцид, да би избегле да га олакшају и да се уздрже од давања политичког или дипломатског легитимитета онима који су веродостојно оптужени за подстицање на геноцид. Кршење ових обавеза не изазива само критику; то подрива тврдњу Аустралије да подржава људска права и владавину закона.
Када грађанин који је директно оштећен овим политикама игнорише притужбу, а онда се суочи са силом када мирно протестује, порука је забрињавајућа. Истина постаје незгодна, а легитимно неслагање се третира као претња.
Оно чему смо били сведоци сугерише опасно удаљавање од вредности за које Аустралија дуго тврди да их негује: слобода изражавања, владавина права и демократска одговорност. Када се заштита власти стави изнад заштите грађана, демократија почиње да нагриза изнутра.
Одлука да се угости личност оптужена за подстицање на геноцид била је тешка политичка и морална грешка. Репресија над мирним демонстрантима не може се одбацити као пука безбедносна погрешна пресуда; сигнализира дубљу кризу у начину на који држава схвата своју одговорност према сопственом народу.
Аустралија се сада налази на раскрсници. То може бити или земља која проширује третман црвеног тепиха на појединце осумњичене за тешке злочине, или земља која штити право својих грађана на протесте, тражи правду и поштује своје међународне обавезе.
Питање које би требало да остане пред јавности стога је неизбежно: црвени тепих за Херцога, пендреке за Аустралијанце?
