На врхунцу своје каријере, басиста и музичка сродна душа легендарног џез пијанисте Била Еванса Скот Лафаро погинуо је у трагичној саобраћајној несрећи 1961. Британски режисер документарних филмова Грант Ги (Тхе Голд Мацхине, Јои Дивисион) играни првенац Еверибоди Дигс Билл Евансу којем глуми норвешки глумац и Јоаким Трир, редовни Андерс Даниелсен Лие (Сентиментална вредност, Најгора особа на свету), Лаурие Метцалф и Билл Пуллман, прича причу о томе шта је уследило.
Премијера у такмичарској постави Берлинског међународног филмског фестивала у петак, филм, заснован на Марку О’Халорану (Адам & Паул, Вива) сценарио, такође укључује Барри Вард и Валене Кане. Сниматељ је Пиерс МцГраил, монтажер Адам Бискупски.
„Отупљен од туге, Еванс престаје да игра први пут од детињства“, стоји у синопсису филма. „Прекидајући Биллову садашњост и будућност, његову трезвеност и опијеност, и његове односе са његовом породицом и девојком која се понавља/изнова искључује, која дели његов укус за музику и тешке дроге, Еверибоди Дигс Билл Еванс приказује унутрашњи живот и лични утицај проблематичног музичког генија док се бори да научи да је пауза понекад део музике.”
Мистер Смитх Ентертаинмент управља светском продајом филма у продукцији Цовтовн Пицтурес из Даблина и лондонске Хот Проперти.
ТХР сада може премијерно да прикаже ексклузивни клип са Еверибоди Дигс Билл Еванс. Смештен у црно-белој боји, враћа нас у прошлост на породичну сцену са звездама. Гледајте – и слушајте – како се игла ставља на плочу.
ТХР питао Џија о томе како је дошао до Евансове приче, како је његово прошло искуство утицало на његов деби у фикцији и сарадњу са његовом норвешком звездом.
Шта те је привукло Биллу Евансу‘ прича, и који је истраживачки или архивски материјал био кључан за оживљавање џез сцене из 1961. године у Њујорку?
Први пут сам наишао на Била Еванса на фотографији Ли Фридландера. Снимљен је 1962. године, одмах након периода који је обрађен у нашем филму. То је веома чудна слика: Бил седи за клавиром у првом плану, изгледа веома кул из Иви лиге, али такође изгледа као да је видео духа. Његова два колеге из бенда – из првог трија након смрти Скота ЛаФара – су у позадини, смеју се као да не могу да верују у своју срећу. Никада нисам чуо Биллову музику. Само је изгледао тако интензивно, тако кул и тако – уклето. Само сам хтео да знам: „Ко је то?“ на неки начин, Еверибоди Дигс Билл Еванс је креативан одговор на то оригинално питање.
Имате искуство у документарним филмовима и музичким спотовима као редитељ и сниматељ. Како је то утицало на то како сте приступили овој причи?
Почео сам као редитељ који је снимао музичке спотове и то је довело, пре много година, до приказивања документарних филмова на Радиохеад и Јои Дивисион. Најдиректнија веза са тим раним радом било је снимање сцене, што је прва 4 минута Еверибоди Дигс Билл Еванс: бенд изводи песму у целини у нашој верзији њујоршког Виллаге Вангуард клуба. Било је веома слично снимању музичког спота и успео сам да се вратим на тај режим много лакше него што сам очекивао! Што се тиче искуства са документарцима, са њима имате врло мало контроле над светом који снимате, па ми је можда тај рад помогао да будем флексибилан на сету и да се прилагодим ситуацијама које се брзо мењају без превише стреса.
Можете ли нешто да причате о процесу рада са Андерсом Данијелсеном Лијем на његовом портретисању Била Еванса? Чуо сам да има музичку позадину.
Од тренутка када сам упознао Андерса – на Зоому – када ми је рекао да је обожаватељ Била Еванса до те мере да је раније провео много времена преписивајући Биллове клавирске соло да би могао боље да га разуме – знао сам да ће бити сјајан. Када је био везан за пројекат, водили смо много дивних разговора о човеку и његовом раду и сценарију са којим ћемо радити. Чинило се да је Андерс рано одлучио да верује мојој режији, и до тренутка када смо кренули на снимање, били смо толико спремни да је било изненађујуће мало потребно додатног правца осим блокирања и повремених сугестија о темпу и тону.
Један посебан врхунац за мене било је снимање „живе“ верзије нумере „Јаде Висионс“, којом почиње филм. Андерс на клавиру са два професионална џез музичара, Вилом Сачом на басу и Бозом Мартин-Џонсом на бубњевима, у музичком студију у Западном Корку, Ирска и… они су одмах гелирали и одсвирали дивну верзију коју чујете у филму. Било је то једноставно сјајно искуство радити са Андерсом и тако сам му захвалан.
Филм се бави темама туге и креативности. Шта се надамо да ће публика узети од њихове интеракције или везе и од филма?
У филму – као иу његовом животу – Биллова туга због смрти басисте Скота Лафара је препрека његовој креативности. Престаје да наступа и напушта град. Очигледно, у лето 1961. у њујоршким џез круговима се прочуло да је мртав.
Наш филм предлаже да, када се туга смањи, Бил је морао да донесе велику одлуку: да ли да се врати у Њујорк и да свира и снима. Бил је наставио да свира и имао је изванредну каријеру још две деценије, стварајући музику лепоте и грациозности, али један од његових најближих пријатеља – писац Џин Лис – рекао је да Бил никада није преболео ЛаФарову смрт.
