Званични број Португалаца у Андори константно опада више од деценије, у земљи која не прихвата двојно држављанство и где је, иако је и даље лако наћи посао, постало веома тешко приуштити кућу.
„Проблем за португалску заједницу је тешкоћа у проналажењу стамбеног простора. Мало га је, тешко га је пронаћи, а цене су високе. Што се тиче посла, тренутно нема посебних проблема, мислим да је релативно лако наћи посао у Андори. Али можда није привлачнији, због трошкова живота“, рекао је одборник Савета португалске заједнице (ЦЦП) Силвија Прада, рекла је агенцији Луса.
Према званичним статистикама из Андоре, португалска заједница у земљи је на крају 2025. имала укупно 8.428 људи, што је еквивалентно 9,5% становништва. Португалске власти процењују да је, међутим, укључујући и оне португалског порекла, двоструко већи, у земљи која не дозвољава двојно држављанство.
„Деца и унуци, друга и трећа генерација, често су, пре или касније, Андорци. А то значи да нестају из званичне статистике“, објаснио је Луси генерални конзул Португалије у Андори Дуарте Пинто да Роша.
Португалци су и даље друга највећа страна заједница са пребивалиштем у Андори, после Шпанаца (21.013 људи), а национална емиграција у ову земљу на Пиринејима, између Шпаније и Француске, има древно порекло, која датира неколико деценија уназад.
Међутим, заједница полако али постојано опада: у последњих 15 година је са 10.832 особе (2010.) порасла на 8.428 (2025.). У прошлости је достигао 18.000, у време када је популација Андоре била око 60.000, много мање од садашњих скоро 90.000.
Експоненцијално повећање трошкова живота у Андори и становања је истакнуто у међународној штампи, попут шпанске. Због фискалне политике, земља је постала магнет за пословне људе да купују куће и настањују се, а последњих година и центар привлачности познатих „инфлуенцера“ или „јутјубера“, углавном Шпанаца, оптужених са друге стране границе за утају пореза.
У Андори већ 18 година и радећи као грађевински менаџер у грађевинској компанији, „сектору са много Португалаца“, Силвија Прада гарантује да је „број Португалаца који траже Андору прилично мали“.
„Број Португалаца се није повећао. Понекад се дешава да људи стигну овде, нађу посао, али не могу да нађу дом. И из тог разлога морају да оду“, каже Силвија Прада, која има 45 година и рођена је у Мацедо де Кавалеиросу.
Чак ни Португалци који деценијама живе у Андори углавном нису власници кућа, а повећање цена закупа „чини се да има секундарни ефекат”, да, када достигну „доб за одлазак у пензију, почињу да размишљају о повратку у Португал”, по речима Дуартеа Пинто да Роша.
Ако је са две плате пара са децом тешко платити породични дом, са вредношћу пензије то је практично немогуће, пошто је Емилија Рибеиро, 65 година, 65 година, у Андори већ 22 године и само неколико месеци јој дели да напусти посао продавачице у великом ланцу робних кућа у земљи и објашњава Луса.
Еспозендеу је, дакле, само неколико месеци до повратка у Португал, већ пензионисану, иако верује да ће, у почетку, путовати „између две земље”, јер је њена ћерка, клинички психолог у граду Андора ла Веља, у Андори.
„Из разних разлога никада нисам саградила кућу у Андори и сада морам да напустим кућу у којој живим“, каже Луса, објашњавајући да јој 750 евра у пензији (комбинујући износе из Португала и Андоре) не дозвољавају да настави да плаћа 950 евра кирије које тренутно има. Стара и ниска кирија јер већ знате да ће је власник куће сада изнајмити „за 1.500 или 2.000 евра“, у земљи у којој је минималац око 1.450 евра.
„Овде се не може живети. Ово је земља за богате. Пре 40 година Португалци су зарађивали много новца, у грађевинарству и другим пословима. Сада није тако и није било када сам ја дошао. Сав новац је потрошен“, резимира он.
Емилија Рибеиро није једина Португалка која ради у одељку за женску одећу великих робних кућа у Андори ла Вељи, напротив, већина њених колега када разговара са Лусом долази из Португала. А неки од оних који већ нису добро разумели португалски као резултат толиког контакта са својим колегама на послу и купцима, придружују се разговору чим чују језик који се говори.
Емилија и њени сарадници су из различитих генерација, али скоро сви који су разговарали са Лусом имају заједнички план да ускоро напусте Андору.
Ово је случај Сандре Силве (46) и Педра Истера (28), који су само неколико месеци од повратка у Брагу и Санта Мариа да Феира, респективно.
Сандра, у Андори од 2004. године, има своју кућу у Португалу и зна да ће њена деца, од 13 и 10 година, једног дана морати да напусте кнежевину да би студирала на универзитету, „у Барселони или Француској“. Када стигне пензија, која предвиђа „веома низак стандард живота и становања“ у Андори, он жели да их има у близини и, у овим годинама, и даље ће ићи куда их мајка одведе или жели да их одведе, у овом случају, у Португал.
Педро Истер, који се школовао за позориште на Факултету уметности Универзитета у Порту и бави се плесом, провео је последњих неколико година између Португала – где у пролећним и летњим месецима обилази средњовековне сајмове са представом – и Андоре – где ради у робним кућама током зиме.
У априлу се враћа у Португал и каже да се неће враћати, не толико због трошкова живота, колико зато што, упркос томе што „воли људе“, посебно „оне у заједници“, и има сестру тамо, „сама држава“ му више „ништа не говори“ и више воли други квалитет и начин живота или тражи нове светове, са „више понуда“: „Нећу да опет затварам врата, али не затварам врата или поново да радим“.
