Сваког фебруара, припадници иранске дијаспоре силазе на напуштену парцелу у неупадљивој улици у француском граду Неаупхле-ле-Цхатеау, 90 минута вожње западно од Париза.
На номиновану недељу, на брзину се подиже шатор и на платну су урамљене фотографије покојног ајатолаха Рухолаха Хомеинија. Зелени бајз је положен на блатњавој баштенској стази између стубова обојених једнаким тракама зелене, беле и црвене боје, бојама заставе Исламске републике.
Они се сећају врховног вође који је, у поглављу историје мало познатом ван Француске, провео четири месеца у граду касних 1970-их пре свог тријумфалног повратка у Техеран као вође исламске револуције.
Чињеница да се ово обележава сваке године у малом граду на Ил-де-Франсу изазива дубоко негодовање локалног становништва, а посебно ове године. То што је њихов дом постао синоним за режим у Техерану оптужен за убиство хиљада, а неки кажу и десетине хиљада, у континуираном обрачуну, осећа се, кажу, као издаја. Уместо да се сећају, радије би заборавили.
„Људи више воле да не говоре о томе. То је тренутак у историји који нема никакве везе са нама“, каже Паскал Паганд, власник Цафе дес Спортс на градском тргу, центру локалног живота.
„Знам да то и даље нервира људе. Не разумеју зашто му је дато уточиште овде… Град се није питао нити консултовао. То је било наметнуто; људи нису имали избора. Ја тада нисам био овде, али они који су били овде памте то као тешко време.“
Посетиоци годишње ходочасте у Неаупхле-ле-Цхатеау већ 47 година. У октобру 1978. тадашњи француски председник Валери Жискар д’Естен пристао је да дозволи Хомеинију да се настани у Француској након његовог протеривања из Ирака.
Д’Естен је био убеђен да ће шиитски свештеник бити демократска алтернатива аутократском Мохамеду Рези Пахлавију, несталном шаху чији је режим био на самрти. Француз је такође веровао да ће Хоменеи наградити гостопримство Париза уносним уговорима који успостављају Француску као противтежу утицају САД у региону.
Фотографије и филмски филм из времена приказују Хомеинија како медитира испод дрвета јабуке у башти 23 Роуте де Цхевреусе. Унутра су његови помоћници припремили стотине касета на којима Хомеини позива Иранце да устану, траке које су допремљене у Техеран да би се тајно прошириле по Ирану.
Данас од двоспратне куће која је порушена пре много година није остало ништа. Мештани верују да је то био „пластика“ (разнена у комадиће), било од стране француских тајних служби или од стране љутих присталица Пахлавија након што је Хомеини отишао. Од силине експлозије попуцала су стакла на суседним кућама, кажу.
У Француској су левичарски интелектуалци хвалили Хомеинија као новог Гандија, међу њима Жан-Пол Сартр и Мишел Фуко, који ће касније пожалити што су основали комитет за подршку Хомеинију, игноришући упозорења Симоне де Бовоар да радикална верзија ислама коју је заступао угрожава права жена.
Првог фебруара 1979, 15 дана након што је Пахлави побегао у изгнанство, Хомеини је одлетео – првом класом Ер Франса захваљујући француској влади – у Техеран. Дочекала га је екстатична маса и за неколико дана успоставио је теократску диктатуру која влада Ираном од тада.
У Неаупхле-ле-Цхатеауу, оно што нервира локално становништво је осећај да је град на мапи из погрешног разлога. Зашто може није упамћен по романописци и драматуршкињи Маргерит Дурас која је тамо живела и писала? Зашто не за Гранд Марниер Цордон Роуге, коњак и ликер од горке наранџе, који се тамо стварао и производио док се, као Хомеини, није преселио негде другде?
Седећи испод Дурасове фотографије за угаоним столом у Цафе дес Спортс, Жан-Клод Синтас, уметник и филмски стваралац, сумирао је колективну ужаснутост. „Већина људи овде би радије волела да је Неаупхле-ле-Цхатеау познат по Маргуерите Дурас и Гранд Марниер-у“, рекао је он.
Цинтас се сећа да је видео Хоменеја на путу да се моли и подсећа на широку подршку за њега у Француској. „У то време, левица је била веома за Хомеинија и није имала реч да каже против њега“, рекао је он.
„Било је то само 10 година након маја 1968.“, додао је он, мислећи на побуну левичарских студената који је замало срушио француску владу. „Било је то изванредно доба. Шах је у суштини био у канти за смеће и ако сте били левичари, били сте за Хомеинија.
„Али он није био нимало добродошао на локалном нивоу. Није било усмерено на њега лично, јер људи у почетку нису знали ко је он; то је било зато што је град изненада био преплављен новинарима и полицијом и то је изазвало хаос.“
Цинтас је додао: „Одједном, сваки пут када се помиње град, то је било у вези са Хомеинијем. Тако је већ 47 година и осећамо да то није оно о чему се ради.“
У Техерану, дуго након Хоменеијеве смрти у доби од 86 година 1989. године, Неаупхле-ле-Цхатеау је постао дио географије града. Улица у којој се налази француска амбасада промењена је у улицу Неаупхле-ле-Цхатеау.
Док ће већина Француза старијих од 50 година Неаупхле-ле-Цхатеауа одмах повезати са Хомеинијем, тхе град је улагао напоре да сахрани успомене. Пре три године, током протеста насталих од смрт у полицијском притвору оф Махса Аминикоји је ухапшен три дана раније због наводног кршења исламског кодекса облачења за жене, спомен табле на имању на Роуте де Цхевреусе који је носио Хомеинијев портрет је вандализован. Градска скупштина је наредила његово уклањање и одредила да не би требало постојати трајни знак који означава његов боравак.
Елисабетх Сандјиви, градоначелница Неаупхлеа, рекла је тада француским медијима: „Волела бих да се град Неаупхле више не повезује са овим делом историје који му је наметнут, јер је влада дала дозволу да ајатолах остане овде.
Француски медији су известили да је званични захтев Техерана да се на том месту створи музеј наишао на дефинитивно „не“. Покушаји Гардијана да разговара са Санџивијем су били неуспешни.
„Мештани ће вам рећи да их није брига за повезаност града са ајатолахом Хомеинијем и не желе да причају о томе, али дубоко у себи то још увек нервира“, рекао је Цинтас. „То није оно по чему желимо да се наш град памти.
„Хомеини је провео само четири месеца живећи на самој периферији града, али је његов боравак бацио сенку на цело место, посебно оним што се догодило од тада.
„Постоји осећај издаје: дали смо му уточиште и уместо демократије је то урадио.
