Ако САД и Иран желе да избегну регионални рат, обе стране треба да почну да праве уступке на преговорима у Женеви у уторак, а такође и да се прилагоде веома различитим стиловима преговарања.
Ирански министар спољних послова Абас Арагчи, заокупљен скоро 15 година иранских нуклеарних преговора, скоро доживотни је дипломата који је написао књигу о уметности преговарања која открива тајне иранске дипломатске трговине – финте, стрпљење, покер суочавања.
Дипломирао је на иранском факултету за међународне односе, магистрирао политичке науке на Исламском универзитету Азад и докторирао политичке мисли на Универзитету у Кенту у Великој Британији.
Специјални изасланик Доналда Трампа Стив Виткоф студирао је право на Хофстри, универзитету на Лонг Ајленду у близини Њујорка, пре него што се обогатио на развоју имовине.
Док ће Арагчи, много више консензусна фигура унутар иранске политике него његов славни претходник Џавад Зариф, планирати параметре онога што Иран може да понуди у бескрајним консултацијама широм спектра влада, укључујући врховног вођу Алија Хамнеија, Виткоф ради на променљивом документу који је осмислио један човек.
Трамп види дипломатију као грану про-рвања. Иранско министарство спољних послова сматра га граном шаха, готово уметничком формом.
Заиста, за оне у САД који тврде да Иран воли да игра на време и заврти преговоре, Арагчијева књига, Моћ преговарања, пружа одређену подршку.
„Главни принцип преговарања је пракса: понављање, понављање и понављање – у комбинацији са непоколебљивошћу и упорношћу. Инсистирање на ставовима и понављање захтева је неопходност која се мора радити сваки пут уз различиту реторику и резоновање“, пише он.
Рођен у породици трговаца – његов деда је био трговац ћилимима – он тврди да иранска дипломатија одражава чаршије земље.
„Ирански стил преговарања је опште познат у свету као ‘тржишни стил’, што значи непрекидно и неуморно преговарање. Захтева много времена и енергије, а онај ко се брзо умори и досади изгубиће.“
Више теоретски, он у књизи – написаној када је био ван функције 2014. – тврди да када преговарач уђе у просторију, њихова права моћ почива на нивоу националне кохезије код куће и војне снаге земље.
Ако не постоји барем равнотежа снага са вашим противником, он тврди да је најбоље одбити разговоре док не дође до равнотеже, што је Иран урадио након бомбардовања његових нуклеарних локација у јуну прошле године.
Ипак, иранска тенденција да каже „Да, али“ може далеко да оде. Познато је да је Арагчи своју америчку колегиницу Венди Шерман свео на сузе фрустрације – због чега жали.
Арагчи, који је већ имао шест рунди директних и индиректних разговора у две фазе са Виткофом, такође открива колико је важно остати непрозиран.
„Лице вештог дипломате је недокучиво и из њега је немогуће ухватити било какву емоцију. Способност контролисања изражавања емоција на лицу није лака и захтева континуиран рад и праксу.“
Пружање свом противнику елегантног излаза, тврди он, саставни је део дипломатије, описујући то као обезбеђивање „Златног моста“, термина који је преузео из Кине (Арагчи је провео четири године као амбасадор у Јапану).
Ово сугерише да ако Трамп на крају прихвати верзију иранског нуклеарног споразума из 2015. из којег је изашао 2018, Арагчи неће бити тријумфалиста. „Дипломатија није игра у којој морате нужно победити, већ процес у којем морате нужно разумети другу страну“, пише он.
Ожењен два пута и са петоро деце, Арагчи је ветеран иранско-ирачког рата и одржава блиске односе са Исламском револуционарном гардом ИРГЦ, за разлику од свог претходника Зарифа, који критиковао моћ елитних снага.
„Арагчи је много технократскији и пажљивији у ходању по конопцу неопходном за преживљавање“, рекла је Ели Геранмаје из Европског савета за спољне односе. „Зариф је био више политички и отворен и вољан да тестира границе онога што је режиму било сварљиво.
Заиста, неки су мислили да су ирански конзервативци убацили Арагчија у нуклеарне преговоре са Вашингтоном да би деловао као кочница и баланс за Зарифа.
Геранмаиех очекује да ће САД поставити јасне захтеве за разблаживање или уклањање иранских залиха високо обогаћеног уранијума, али би такав неповратни корак Ирана захтевао паралелне неповратне кораке САД, као што је ослобађање многих великих иранских средстава замрзнутих у иностранству.
Простор за компромис о богаћењу постоји на основу тога што бомбардовање нуклеарних локација онемогућава богаћење на 3 до 5 година. Али то би захтевало повратак нуклеарног инспектората УН, ИАЕА, да би могао да посети бомбардована места, што је питање које је вероватно било у центру разговора у понедељак између Арагчија и Рафаела Гросија, генералног директора ИАЕА.
Изван нуклеарних аспеката споразума, Геранмаиех каже: „У овом Трамповом свету, не очекујте да ће сваки споразум бити записан на папиру. Може постојати низ непроверљивих разумевања, укључујући пакт о ненападању између Ирана и САД и њихових савезника.“
Али Ансари, професор модерне историје на Универзитету Сент Ендруз, рекао је да би Иран могао понудити уступке „како би се дискусије наставиле, али Трамп ионако тренутно не жури“.
Довођење америчких нафтних компанија – економски уступак који је изречен – била би значајна промена у иранској антиамеричкој револуционарној доктрини.
У сваком случају, Арагчи зна да се, без обзира на исход, суочава са домаћим критикама.
Арагчи се присетио да се једном састао са Зарифом у лифту резиденције Хасана Роханија након његове победе на председничким изборима 2013. У то време Зариф још није прихватио Роханијеву понуду да буде његов министар спољних послова. Арагчи га је питао зашто. Зариф је одговорио: „На крају ћемо бити пронађени у недостатку, а ми ћемо бити жртве.
