награда од 300 евра за цинкарење вашег комшије имигранта

Под премијером Санае Такаицхиземља излазећег сунца је престала да гледа на другу страну у односу на странце без уредних папира. Слоган је јасан: „Нула илегалних становника“.

Мотор ове машинерије није само идеолошки, већ и монетарни. Заштићени чланом 66. Закона о контроли имиграције – прописом из 1951. који је сада спашен од заборава – јапански грађани откривају да се пријављивање илегалних становника исплати.

Агенција за имиграциону службу нуди до 50.000 јена (око 300 евра) за сваку жалбу која резултира формалним налогом за депортацију. Оно што је некада била дискретна административна процедура, постало је економски подстицај за грађане Јапана без преседана за грађанске слободе.

Међутим, ово „извештавање“ није бланко чек.

Да би се спречило да систем постане оруђе за освета особља или пропасти имиграционих канцеларија, Влада је наметнула строге филтере: лажне или злонамерне оптужбе могу довести до озбиљних кривичних санкција за подносиоца жалбе.

Надаље, закон изричито забрањује државним функционерима да прикупљају ове награде у вршењу својих дужности.

Да би прошао кроз кутију, „ловац“ мора да се одрекне анонимности и да обезбеди свој прави идентитет, баријеру коју Такаичијев кабинет сматра довољном да одврати шаљивџије, али то не спречава оне који већ виде комшијски сат као начин живота.

Док званични портпароли бране програм као суштинско средство за гарантовање безбедности и реда, удружења за људска права и стране групе упозоравају на неповратан друштвени лом.

Ризик, кажу они, не пада само на оне који су у нерегуларној ситуацији, већ на милионе становника који легално живе и раде у Јапану.

Ова политика прети да свако страно лице претвори у мету сумње, где свакодневну рутину суседа може да прати једноставна жеља грађана да месец заокружи наградом од 300 евра.

Кими ‘Ла Местиза’ Онода

Иза овог крсташког рата се крије Кими Онодаминистар који је разбио калупе традиционалног јапанског конзервативизма.

Онодина грубост има дубоке и за многе парадоксалне корене.

Са оцем Американцем и мајком Јапанком, њено детињство је било обележено одсуством и стигмом: отац је напустио њену мајку и њу када је Кими имала једва две године, остављајући је у друштву које у то време није олакшавало ствари породицама са једним родитељем и породицама мешовитих раса.

У руралном граду у префектури Окаиама, Онода је свакодневно трпела узнемиравање од стране школских другова, који су је гађали каменицама уз повике „Странче, иди у своју земљу!“

Међутим, неки аналитичари тумаче да је његова лична биографија ојачала стриктно легалистичку визију питања имиграције.

Њено именовање од стране Санае Такаицхија у новембру 2025. није било случајно: Онода је архитекта плана „Нулта илегалних становника“, политике која тражи систематско протеривање оних који су прекорачили дозвољени боравак, елиминишући сиве зоне које је земља одржавала деценијама.

Онода је натерала имиграцију да „почисти” свог личног радног коња: сталним присуством на друштвеним мрежама и тоном који многи називају популистичким, министарка се бранила да „закон не дозвољава изузетке” и да јапанско гостопримство важи само за оне који савесно поштују услове своје визе.

Под његовом командом, оно што је раније било дискретно административно управљање, постало је државна мисија са полицијским призвуком.

Његова стратегија није ограничена на јачање граница, већ на „чишћење унутрашњости“, активирање законских механизама као што су економске награде како би се подстакло цивилно друштво да постане продужетак имиграционих патрола.

„Стални страх“

Утицај овог говора се не мери само у јенима, већ у свакодневном терору оних који су заробљени на маргинама система.

То је случај Пабло (није његово право име), 32-годишњи Латиноамериканац који четири године живи у Јапану. Његова ситуација „прекорачивања“ није била одлука са предумишљајем, већ резултат административне грешке његове компаније која га је оставила у бирократском лимбу баш док је покушавао да обнови уговор.

„Живите у сталном страху. Не ради се само о полицији, већ и о грађанима који се осећају легитимним да вас лове“, објашњава он. „Размислите двапут пре него што уђете у воз или уђете у болницу… Не знате да ли је непријатељско лице у комшилуку само неповерење или неко жели да се осећа као херој прикупљањем награде.

Пабло препричава ситуације које се већ граниче са грађанским узнемиравањем: „Човек ме је пратио из станице и постављао ми врло конкретна питања о мојој визи, а да се није идентификовао. Други пут је странац својим мобилним телефоном снимао групу странаца у парку, гласно питајући да ли имамо папире.“

За њега је реч „илегално” постала да дефинише читаво његово постојање.

„Осећате се кривим чак и ако покушате да се регулишете са адвокатом. Осећате да ваша лична историја нема тежину у поређењу са политичким циљем ‘нула илегалаца’. Чишћење са тим слоганом у пракси значи разбијање живота без њиховог слушања.“

Паблов страх није неоснован: за разлику од других земаља, Јапан не поставља максималну границу за административно задржавање странаца, што може довести до неограниченог затварања у притворске центре док се протеривање процесуира, што је „лимбо“ који су међународне организације више пута осуђивале као кршење људских права.

Ова институционализација сумње се дешава, парадоксално, у време када Јапан почиње да губи способност међународног завођења.

Према подацима које је овог фебруара открило Министарство унутрашњих послова, „обећана земља“ Токио показује знаке исцрпљености.

Први пут у последње четири године, драстично је смањен вишак долазака у престоницу и невиђеним преокретом број странаца који напуштају град премашио је број новопридошлих.

Статистика показује метрополу која се празни од деце, пензионера, а сада и интернационалних становника, са негативним билансом од скоро 400 људи по последњем пребројавању.

Чак и у префектурама попут Шиге, које су опстале искључиво захваљујући доласку странаца да компензују депопулацију, нова клима осуде прети да динамизира социоекономску равнотежу.

Јапан се тако суочава са егзистенцијалном контрадикцијом.

Док министар Онода подстиче грађане да претражују квартове попут Икебукура или префектуре попут Саитаме у потрази за „илегалцима“ како би прикупили својих 300 евра, подаци сугеришу да земља плаши људски капитал који јој је потребан за сопствени опстанак.

Број 50.000 јена још увек куца на друштвеним мрежама, али стварна цена за будућност Јапана могла би да буде непроцењива.

На крају, историја је показала да подстицање извештавања суседа отвара Пандорину кутију коју је тешко затворити.

Иако је у најмрачнијим епизодама европског 20. века осуђивање „другог“ било подстакнуто идеологијом или пљачком имовине оптужених, Јапан 2026. увео је „плаћеничку“ нијансу: директно плаћање у готовини. Стављајући цену на депортацију суседа, држава не само да тражи ефикасност полиције, већ и мења моралну структуру суживота.

У својим напорима да осигура своје границе и „очисти“ своју унутрашњост, Јапан ризикује да добије правну битку против имиграције по цену губитка рата за сопствени опстанак.

Монетизацијом сумње, земља неће само протерати становнике попут Пабла, већ ће послати поруку осталим странцима са привременим боравком и свету: гостопримство има цену, а суживот има рок трајања: онај који се налази на Заириу картици (боравишној картици) сваког од њих.