Јосх Сафдие-јев пинг-понг нерве-заигравач Марти Супреме трчи се кроз амбицију, сујету, понижење, превару, велику славу, поразан неуспех и бесмртну привлачност повратка од 11. сата. Све ово препознајем по сатима играња стоног тениса у нашем локалном парку. Али препознајем то и по ноћима у позоришту – не толико самим представама, можда, више на сцени колико гориву за каријере оних који су укључени. Подзаплет филма, о тешком почетку позоришне представе на Бродвеју, постаје инспирисана паралела са Мартијевом махнитом причом, а Сафдиин жичани стил одговара не само адренализованом свету турнира већ и осећају изласка на сцену. Волим позоришне сцене у филмовима, а Сафдие су кратке, али свакако врхунске.
На пола пута до филма, Марти Маузер Тимотеја Шаламета ушуња се у њујоршко позориште Моросцо. То је права играоница – или је била, све док није срушена 80-их. Радња филма смештена је у 1952, годину када је у Мороску приказан филм Теренса Ратигана Дубоко плаво море, који ће ускоро имати хит са премијером филма Мачка на врућем лименом крову Тенесија Вилијамса. Те представе о пропалим браковима налазе пандан у филмској причи о Кеј Стоун (Гвинет Палтроу), звезди са сребрног екрана из 30-их која се сада ризично враћа глуми у прегрејаној представи коју је финансирао њен супруг Милтон Роквел.
Марти, са намером да заведе Кеј, колико и да прикупи средства за пласман на светско првенство у стоном тенису у Јапану, прати пробе са крила. Кеј је постављена за мајку која се свађа са својим сином тинејџером – што је у сенци Мартија и његове сопствене маме – али сцена не расте и Кеј критикује наступ свог колеге из улоге Троја. „То је као да гледате како неко дрка без лубриканта“, узнемирује се она у једној верзији сценарија. Кеј наставља, жалећи се: „Није ми било дозвољено да глумим“ – увиђање да велико позориште, за разлику од пинг-понга, значи да свом саиграчу у тренутку одговориш муњевитим размишљањем.
Тај ритам напред-назад чини спортове један на један својом врстом разговора. Гледајући сцену, сетио сам се шта ми је Кристин Барански рекла прошле године о извођењу стихова Тома Стопарда: „Можете само да пошаљете реченицу са извесним степеном врхунског окретања и то би одушевило публику.“
Кеј, као ветеранка, има уграђен детектор срања и препознаје да сам Марти бескрајно игра улоге да би добио оно што жели. Како она каже свом публицисти, Марти жели да буде глумац, али није баш добар у томе. Представа у филму је од суштинског значаја за интересовање Сафдие и косценариста Роналда Бронштајна за вештину и аутентичност – Марти може бити лажан колико и костимски накит за који мисли да је стваран, али завршна сцена у филму га приказује, коначно, најемоционалније најискренијег, након његових различитих наступа као преварант, продавац и спортиста. И он се показао као довољно добар глумац да да неколико оштрих савета Троју о томе како да рукује ножем у сцени пробе: „Ако хоћеш да будеш лажан, уради то бар са мало смисла!“
Марти разуме шири смисао за театралност и спектакл, од тога како сервирати сочан материјал до штампе (попут самог Цхаламета) до којих китњасти кадрови могу да разбију гомилу. Ипак, са ужасом Марти у почетку реагује на сугестију да „приреди“ игру за новац у којој би изгубио и са презиром размишља о томе да постане водвиљ споредна представа са рутином на полувремену у стилу Харлем Глобетротерса.
Филм се креће од гламурозног пица у позоришту и великих турнира у арени у њихову грозну стварност иза сцене. На крају прелазимо од проба до вечери премијере у Мороску, која бележи све успоне и падове филма. Завеса се подиже са пуном салом, укључујући и опседнутог Мартија у тезгама, али неколико сати касније, док шампањац тече на афтерсхов журци, из штампача Њујорк тајмса стижу вести да је рецензија покварена.
Једна од Сафдиевих инспирација за филм био је њујоршки роман Буда Шулберга из 1941. Вхат Макес Самми Рун? који има сличан кофеински темпо и чији је истоимени антијунак исто толико преварант као и Марти. Тај роман приповеда позоришни новинар, а овде је драмски критичар тај који Кеј доноси пораз једнако понижавајући као и Мартијев од стране тријумфалног играча Кота Енда – или од руке Роквела, када он осветнички удари Мартија палицом.
Ако је филм првенствено о порасту младости, оличен немилосрдно вођеним Мартијем – једнако жељним као и сва та сперма у низу наслова – он је такође мудар и за границе старијег доба, посебно за женске глумице. Никада не чујемо тачно како је Кеј била критикована у филму – иако је лако замислити мизогинистички дашак мушке критике из 1950-их. Свакако пратећа сцена, у којој су она и Марти ухваћени ин флагранте у Централ Парку, представљена је као представа са публиком од двоје (полиција) која ужива у томе што је након тога смање на величину.
„Заузмите своја смрдљива места“, виче Тројев лик док баца намештај на почетку представе. Неће бити много више шанси за публику да то учини – оштра рецензија Њујорк Тајмса биће смртна звона за представу и за Кејину сценску каријеру. Има више да изгуби од Мартија и повлачи се у поразу. За њега ће увек бити још један погодак. За њу је игра готова. Горка истина писаца који знају шта је на коцки како на сцени тако и у спорту.
