Гардиан Виев Он Тхе Цоугхтиес оф Ранс-а: Петростате је блокирао глобалну понуду за пластику, али не смемо очајавати | Уводник
БИ Осигуравајући распад разговора о УН-у који траже први правно обавезујући споразум о рјешавању пластичног загађења, блокатори у Женеви нису успели следећу генерацију. Већина држава је вољна, чак и одлучна, да делује. Али САД су се придружиле траци која су укрцала. И њихова деца ће живети да жали због тога.
Рећи да је пластика део нашег живота од колијевке до гроба је подцјењивање: микропластика је пронађена у плацентама, као и крвљу и мајчино млеко. Иако још увек не можемо бити сигурни у потпуни утицај супстанци, знамо да су многи повезани са здравственим ефектима и да су фетуси, новорођенчад и мала деца веома рањиви. Показано је да микропластика оштећује људске ћелије у лабораторијским експериментима, а преиспитивање овог месеца документовао је како је излагање повезано са повећаним ризицима побачаја, мршављења, раста порођаја, раста порођаја, рака плућа, рака у рођењу, од рака дечијег плућа и проблема са дечијим раком и плодним проблемима.
Ипак, чак и као наша свест о опасности према људском и планетарном здрављу, па се пластична производња, за које се очекује да ће се утростручити – на више од милијарду тона годишње – у року од 35 година. Половина пластике произведене годишње је за појединачне ставке. Делимично је овај раст зато што Петростатес виде петрохемијске људе као своје решење за одржавање потражње с обзиром на прелазак ка обновљивим изворима и нуклеарним производима електричном енергијом.
Пре три године, перспектива обавезујућег Глобалног уговора донела је наду у све оне који су забринути због утицаја пластике. Али следеће дискусије нису успеле и у Женеви ове недеље, Саудијска Арабија, Кувајт и други инсистирали су да акција треба да буде ограничена на рјешавање отпада – што може имати само потпуно неадекватни утицај – не би збрисао производњу и заустављање употребе токсичних хемикалија у њиховој производњи. САД су инсистирали на томе да су само добровољне мере биле прихватљиве. Тачно, то није било довољно за делегате од држава „високе амбиције“, које укључују оне у ЕУ, Британији, Канади и већину Глобалног југа. Инсистирање о одлуци о консензуси омогућило је мањини да спречи потребне радње.
То је дубоко разочаравајуће да се не може доћи до споразума, и да нико не лежи на видику, мада можда није изненађујуће, посебно када се дипломација и мултилатерализам опћенито боре. Многи од оних који су похађали су да ниједан договор није бољи од слабог што би могло дозволити притисак да се стварна промена распрши. Они ће наставити свој притисак, мада не нужно и кроз исти механизам, с обзиром на овај други неуспех. Неки мисле да би још један форум УН-а могао бити успешнији.
Не можемо себи да приуштимо очај. Кампањари такође примећују да је потребно осам година разговора да се договори амандмана на хидрофлуорокарбони до Монтреалског протокола на супстанци о осиромашивању озона. Неке се наде да би Кина могла да игра критичну улогу у прављењу смене: то је један од највећих светских произвођача пластике, али је мање ослабљен на њих, а Пекинг би могао имати користи да се сматра вођом овог глобалног питања заштите животне средине. У међувремену, земље могу и морају да предузму мере једнострано, а унутар блокова да смање употребу пластике. Неки, попут Колумбије, већ узимају значајне кораке.
Ако је рекордни број лобиста индустрије у Женеви био депресиван знак укоријењених интереса да се сви који брину о овом питању морају се борити против, то је такође било доказ да произвођачи пластике знају да је могућа промена и да је случај и да је случај за то и да је случај за то. За сада су га борили, али не смеју да превладају.
