Велика стабла у Амазону више отпорна на климе него што је раније веровано | Климатска криза
Највећа стабла у Амазону расту веће и више многобројније, према новој студији која показује како нетакнута прашума може помоћи у цртан угљен-диоксида из атмосфере и одвојена у коре, пртљажнику, грани и корену.
Научници су у четвртак рекли да је у четвртак објављен у постројењима за природе, да велика стабла доказују више климатског отпорности него што је претходно веровало, а несметана тропска вегетација и даље делује као ефективни угљенични судопер упркос порасту температурама и јаким суровима.
Међутим, аутори су упозорили да је ова витална улога све више угрожена од пожара, фрагментације и уклањања земљишта проузрокованих ширењем путева и газдинстава.
„То је добра вест, али је квалификована добре вести“, рекао је проф Оливер Пхиллипс са Универзитета у Лидсу. „Наши резултати се наносе само на нетакнуте, зреле шуме, које је тамо како блиско посматрамо. Предлажу да је Амазонска шума изузетно отпорно на климатске промене. Мој страх је да се може рачунати за мало, осим ако се не може рачунати за мало, уколико не можемо да прекршимо само ако не можемо рачунати.“
Овај опрез долази како Бразил планира да уложи главни пут – БР-319 – преко централне Амазоне, у непосредној близини једног од последњих региона који и даље има велике области нетакнуте шуме. Боливија такође и даље чисти дрвеће на алармантној стопи за соје плантажу и рангирање говеда.
Студију је спровело скоро 100 истраживача са 60 универзитета у Бразилу, Великој Британији и шире, који су испитали промене у шуми на 188 парцела у Амазону у последњих 30 година.
Открили су средњи пресек дебла задебљаних за 3,3% по деценији, са највећим повећањем у већим дрвећама. Ова експанзија је приписана растућим количини ЦО2 У атмосфери као резултат изгоревања гаса, уља и угља изазвана људским.
Велика стабла као што је цастанхеирас (Бразил орах), сумаумас (Капокс) и Ангелим Вермелхо може да се подигне изнад 30 метара, тако да доминирају над надстрешницама и воде конкуренцију међу биљцима за светло, воду и хранљиве састојке потребне за фотосинтесисе цо2.
Резултати истичу како најбоље заштићена подручја шуме остају важне савезнике у борби за стабилизацију климе, иако су сами довољно далеко да се баве свим додатним угљен-диоксидом који се у ваздуху на глобалној станици пумпа у ваздух на свету.
Они такође показују важност спречавања даљег крчења шума. Подручја Амазона који су увелико фрагментирани агробизнисом и инфраструктуром – углавном на југоистоку – већ су се пребациле са тона у угљенику у изворе угљеника.
Велика стабла су рањивија на јак ветар, ватру и сушу ако су изоловани или остављени на ивици границе између шуме и усне или пашњаке.
Десетљећима је претпостављено да би огромна стабла – чак и у густи шума – брже умрла као што су температуре порасле, јер их је сматрало релативно плитким коренима у поређењу са њиховом величином. Али недавне студије показују да многи имају врло танке корене које могу сисати воду из много већих дубина.
Још није јасно како би могло утицати трендове смртности тешке суше у последњих неколико година у већини Амазона.
Један од главних аутора новог папира, Адриане Ескуивел-Муелберта са Универзитета у Цамбридгеу, рекао је да су велика стабла несразмерно важна за функционисање биоме-а. Иако они чине само 1% стабала у шуми, они су били одговорни за 50% угљеног бициклизма и складиштења и вероватно сличан удео водног бициклизма.
„Шуме постају много сушније након што умре велике дрвеће. Он мења структуру шуме и потребно је дуго да се одскочи, јер велика стабла треба дуго времена да расте“, рекао је Ескуивел-Муелберт. „Значи, нада се мало да их нађемо повећавају величине и број преко Амазона. Тамо је мало отпорности.“
