Када су преговори Уједињених нација о загађењу пластиком у Женеви, у Швајцарској, пропали у августу, посматрачи су прогласили исход крајњим неуспехом и процес прекинут. Раније овог месеца, извештаји да ће председавајући преговорима, амбасадор Луис Вајас Валдивијезо, отићи са функције, продубили су неизвесност.
Поверење и наука: суштински елементи који недостају у разговорима о споразуму о пластици
Многи медији су видели неуспех мултилатерализма, али оно што сам видео био је умор. Баш као што је „неуспели“ самит о клими у Копенхагену 2009. отворио пут Париском споразуму из 2015., овај распад уговора о пластици могао би бити прекретница – ако научимо праве лекције и поново размислимо о процесу.
Као истраживач глобалног управљања животном средином, пратио сам преговоре од самог почетка. Служио сам као саветник делегације Руанде 2022. године, када је била коспонзор резолуције Скупштине УН за животну средину о окончању загађења пластиком. Од 2023. водио сам посматрачку делегацију Универзитета Нортхеастерн у Бостону, Масачусетс. Током овог времена, гледао сам како нације расправљају о домету споразума, понављајући ставове са малим напретком. Али појединци из сваке земље покушавали су да задрже веру у процес.
Преговори су делимично заустављени зато што је завладала лажна морална игра амбиција против опструкције. Током година, био сам сведок како је овај наратив „хероји против зликоваца“ замаглио сложену стварност о којој је реч.
Али прича никад није тако једноставна. Од самог почетка, нације се нису слагале око тога шта значи окончање пластичног загађења. За неке се радило о побољшању управљања отпадом, система рециклаже и циркуларне економије. За друге је то значило обуздавање производње примарних полимера. Та нејасноћа се претворила у геополитичку поделу. За неке нације, производња пластике је основа економског опстанка и политичке стабилности. За мале острвске државе и угрожена обална подручја, загађење пластиком угрожава људски опстанак. Ипак, свака земља мора да заштити своје екосистеме.
Уговори о заштити животне средине су парализовани — ево како можемо да будемо бољи
Упркос јасној науци и све већем притиску јавности, преговори су заглибили у политику опстанка — између нација забринутих за економску реалност и земаља које су највише погођене еколошким хитностима. Разговарао сам са Вајасом Валдивијезом, који је размишљао о „величини разговора, с обзиром на импликације — за животну средину, здравље и економију“. Преговарање о споразуму који се тиче сваке земље и обухвата секторе енергетике, трговине, хемије и отпада до 2024. године, за само две године, било је политички амбициозно и процедурално нереално – временски рок који је повећао сложеност и ојачао позиције.
Преговарачи морају да признају економску реалност која подупире отпор и еколошке хитности које захтевају промене. Историјски гледано, Програм УН за животну средину (УНЕП) је обезбедио архитектуру за еколошку дипломатију — са овлашћењем да сазива, али не и командује. Она мора да оживи своју улогу непристрасног управитеља за преношење поузданих научних података и за стварање структура и простора у којима државе могу тражити усклађивање. Штавише, мора помоћи да се обезбеди финансијска, институционална и технолошка подршка за колективно деловање.
Упркос поделама, све стране се слажу око одрживог дизајна производа, ефикасности ресурса, управљања отпадом и принципа кружне економије. Сада нам је потребно оно што ја називам радикалним инкрементализмом: смела визија у комбинацији са практичним поступним корацима. Монтреалски протокол из 1987. за заштиту озонског омотача, који заступа УНЕП, нуди такав модел. Када се преговори наставе, три хитне акције могу помоћи.
