суштински елементи који недостају у разговорима о споразуму о пластици

У августу је свет требало да прослави први глобални споразум о окончању загађења пластиком. Уместо тога, преговарачи из више од 180 земаља окончали су последњу рунду преговора у Женеви, у Швајцарској, уз љутњу. И, као да то није довољно лоше, председавајући преговорима Луис Вајас Валдивијесо, дипломата из Еквадора, поднео је оставку.

Шта је сада са глобалним споразумом о пластици?

Председавајући и Програм Уједињених нација за животну средину (УНЕП), који организује разговоре, нису успели да премосте јаз између земаља које желе да се хемикалије које изазивају забринутост регулишу и производња пластике декарбонизована током времена, и оних који би више волели споразум који се фокусира на ужи спектар мера, као што је побољшана рециклажа. Али ова криза се може и решити и спречити да се понови, сугеришу аутори два чланка у овонедељном броју.

Производња и потрошња пластике изазивају растуће — и на неки начин егзистенцијалне — ризике за људе и екосистеме. Годишње се произведе више од 400 милиона тона материјала, што је број који нагло расте. Само око једне десетине пластике се рециклира; остатак се углавном завршава на депонијама или у океану. Ако се тренутни трендови наставе, пластика ће бити одговорна за 15% емисија гасова стаклене баште до 2050. Штавише, све више знања скреће пажњу на утицај ових производа на здравље (МХ Ламорее ет ал. Натуре Мед. 312873–2887; 2025).

Због тога је међународна заједница пре три године започела разговоре о окончању загађења пластиком. Упркос пет рунди до сада, договор којег све стране могу да испоштују остао је неухватљив. Следећи председавајући и УНЕП сада морају да сарађују са државама чланицама да би постигли овај задатак.

Уговори о заштити животне средине су парализовани — ево како можемо да будемо бољи

Марија Иванова, социолог са Универзитета Нортхеастерн у Бостону, Масачусетс, предлаже да се преговарачи морају осврнути уназад, да би кренули напред. Модерна ера мултилатералних споразума о заштити животне средине уследила је након значајне Конференције УН о људској средини у Стокхолму 1972. године, први пут да су шефови влада били укључени у такав догађај. Научници су провели наредних пет деценија проучавајући како је дошло до овог и других споразума, потешкоће у њиховој примени и како државе могу учинити боље.

Друштвени научник Ракхјун Ким са Универзитета Утрехт у Холандији и научник за заштиту природе Питер Бриџвотер са Универзитета у Канбери предлажу да владе треба да користе истраживачке алате како би процениле да ли споразуми постижу своје циљеве. „Научницима је потребно независно стручно тело, које имају мандат од стране влада, да дају ауторитативне и обавезујуће препоруке за еколошка тела и уговоре“, пишу они.

Иванова проучава улогу УНЕП-а, који је настао као резултат Стокхолмске конференције. Кључни проблем са споразумом о пластици, примећује она, јесте то што су разговори заглибили у наратив ‘зликовци против хероја’, замагљујући сложену стварност. Тренутно се различити ставови нација појачавају лобирањем, утичући на медијске извештаје. Ово онда додатно поларизује дискусије.

Наука и дипломатија

Штавише, тренутно не постоји механизам за размену поузданих научних информација о пластици. Научници могу присуствовати разговорима као посматрачи и чланови званичних делегација. Међутим, истраживања се тренутно не користе за формално информисање докумената који су део разговора.

Први светски споразум о пластици је у кризи: може ли се спасити?

УНЕП, пише Иванова, треба да „оживи своју улогу непристрасног управитеља за преношење поузданих научних података и за стварање структура и простора у којима државе могу да траже усклађивање“, улогу коју је раније имао запажен успех. Године 1988. УНЕП је био један од два суоснивача (заједно са Светском метеоролошком организацијом) Међувладиног панела за климатске промене (ИПЦЦ). Од тада, извештаји ИПЦЦ-а су помогли да се образују преговарачи о климатским споразумима и да се успостави заједничко знање које је дало информације о правно обавезујућим споразумима за смањење емисије гасова стаклене баште, као што су Протокол из Кјота из 1997. и Париски споразум из 2015. године. Ти споразуми су предуго трајали да би се договорили, и, како Ким и Бриџвотер такође примећују, било је много назадовања у њиховој примени. Међутим, споразуми, колико год да су несавршени, вероватно не би били постигнути без формалног укључивања истраживача.

Одсуство стручног панела за информисање о преговорима о пластици биће исправљено оснивањем Међувладиног одбора за науку и политику за хемикалије, отпад и загађење, који ће имати свој први састанак у Женеви следећег фебруара. Истраживачи панела морају, као приоритет, бити замољени да успоставе консензус о доступним подацима за питања везана за разговоре.

Једнако је важна, како каже Иванова, и потреба за проширењем неформалних дипломатских простора, где преговарачи који заузимају, на први поглед, непомирљиве позиције, могу да се састану и упознају као људи, а не само као представници званичне позиције своје земље.

Литература о предностима таквог приступа склапању уговора сеже далеко у прошлост. Канађанин Морис Стронг, генерални секретар Стокхолмске конференције 1972. године, морао је да пређе подјелу која је била шира од садашње. Тада су делегати из сиромашнијих земаља, од којих су многе стекле независност од колонијалне владавине, претили да ће прескочити конференцију. Неки су идеју о заштити животне средине сматрали новим обликом колонизације, каже научник за животну средину са Бостонског универзитета Адил Најам, који проучава укључивање земаља са ниским и средњим дохотком (ЛМИЦ) у међународне споразуме о заштити животне средине (А. Најам Инт. Енвирон. Споразуми 5303–321; 2005). Представници су тврдили да, попут богатијих земаља, њиховим нацијама треба дозволити да се индустријализирају пре него што постану зелене.

Споразум УН о пластици: не дозволите лобистима да угуше истраживаче

Стронг и његов тим су схватили да не могу да напредују ако се не баве овим проблемима. Пре званичних разговора, радио је са групом истраживача на организовању неформалнијег састанка у Фоунексу у Швајцарској. Један циљ је био да све стране разговарају о заштити животне средине из перспективе ЛМИЦ-а у мање формалном и мање супротстављеном окружењу. Тај састанак је био далеко у убеђивању делегата ЛМИЦ-а да учествују у званичним разговорима, каже Најам.

Да би преговори о споразуму о пластици успели, долазећи председавајући, домаћини и делегати морају да појачају своју игру. Још увек има времена да се пронађе начин за укључивање науке и побољшање општег расположења разговора. Свако мора имати приступ најбољем расположивом знању и простор за искрене разговоре у атмосфери поверења.