‘Зашто морамо да чекамо?’: Тони Поповић не поставља ограничења на оно што Соццероос може да постигне | Аустралија

Вкада је Тони Поповић коначно могао да окупи своју прву екипу Соццерооса, нови тренер је изнео низ очекивања. Већина је била јасна и тачна – идеална с обзиром на преокрет око његовог изненадног доласка, након оставке Грахама Арнолда, и са мање од три недеље за припрему за кључне квалификације за Светско првенство 2026. против Кине и Јапана.

Поповић је инсистирао на томе да ће сваки играч који жели да обуче дрес Соццерооса морати да усвоји „елитни“ менталитет да би заслужио, или наставио да зарађује, ту част. Али постојала је још једна порука. Мање захтева, а више евокације – и оно које је све оштрије у фокусу са сваким кораком на путу ка Светском првенству у Северној Америци.

„Очекивала сам да у првом разговору са играчима урадим нешто посебно“, каже Поповић. „То се није променило.“

Нешто више од годину дана од тог тимског разговора у хотелу Аделаиде, много других ствари се променило, чак и ако су Поповићева очекивања остала иста. Тренер, на пример, изгледа као код куће као шеф Соццерооса. Репутација 52-годишњака за строгу штедњу у оштрој је супротности са експанзивном и понекад веселом фигуром која је судила више од сат времена у полу-редовним седницама са фудбалским медијима. Тако се променила и срећа његовог тима, са сећањима на пораз од Бахреина и реми са Индонезијом која се осећала прилично удаљено након што су победе над Јапаном и Саудијском Арабијом у јуну обезбедиле место Соццероосима на глобалном турниру следеће године.

Те победе су уследиле као део низа од 11 утакмица без пораза под Поповићем, оне коју су Сједињене Државе одбиле тек раније овог месеца. То је форма која је одвела Соццероос до мало вероватног пропасти да упадну у други кош на жребу Светског првенства. Резултати новембарских пријатељских утакмица против Венецуеле, тренутно 50. на свету, и 13. Колумбије – као и утакмица Еквадора против Канаде и Новог Зеланда, и финалних утакмица европских квалификација – су велики у овом погледу.

Док Поповић признаје да је стигао на посао очекујући да ће моћи да се ослони само на основну групу играча, он сада верује да је фонд у који може да верује да је нарастао. Ово није само кроз појаву младих као што су Нестори Иранкунда, Мак Балард или Мохамед Тоуре као прави међународни играчи. Ту су и случајеви попут повратка Милоша Дегенека из дивљине и процвета Пола Иза у бона фиде чувара Соццерооса са потенцијалом да гурне Матија Рајана.

„Тим се потпуно променио у мом мишљењу – шта је могуће са играчима који су ушли“, каже Поповић. „Прво сам помислио, ‘ОК, ово је моја група; ја стварно немам много изван овога. Само нека функционише и учини их бољим.’ Сада се осећам као да има 15, 20 играча који су ушли у то, а сигуран сам да их има још за које верујем да могу да нам помогну да будемо бољи као тим на Светском првенству.

Ова неочекивана појава талента, и промена начина размишљања коју је донела Поповићу, отворила је врата играчима на рубу екипе. Чак и они који још нису уврштени у те редове могу имати наду да би у јуну следеће године могли бити у авиону. Играч попут Адријана Сегечића можда ће пропустити месец дана игре због повреде скочног зглоба, али ако он – или било који други играч – настави да игра константно, онда тренер јасно ставља до знања да су све шансе да буду део његових планова.

„Не желим да стављам границу или стопу на то – да у марту објавимо да је ово наш састав, а можда ће бити још једно или два додавања“, каже Поповић. „Не, желим да сваки играч осети да има прилику. Зашто не би могао да дође још један играч у јуну?“

Али ово проширење нас на неки начин враћа на Поповићево прво обраћање као тренера Соццерооса. Колико год да жели да га играчи изненаде, да ураде нешто посебно и да се издигну изнад очекивања других од њих, он жели да и његов тим има исти начин размишљања.

„Рећи да желим да урадим нешто посебно је само ‘нећемо да имамо границе’“, каже Поповић. „Не желимо да се завлачимо у ‘хајде да будемо такмичари на Светском првенству, и хајде да идемо кући и тапшамо једни друге по раменима што смо тамо’.

„Стално говорим групи: једног дана Аустралија ће догурати веома далеко на Светском првенству. А зашто не ова група? Зашто морамо да чекамо два или три светска првенства, када седим и аплаудирам нечему посебном од Соццерооса? Зашто бисмо имали ограничења? Зашто то не бисмо урадили сада?“