Дуг живот мог пријатеља Панча је дар. Већина тркачких коња никада не добије ту шансу | Трке коња
Ми вољени пријатељ Панчо је расна раса која је са мном већ 24 године. У младости, почетком 2000-их, борио се кроз енергичну каријеру средњег нивоа на такмичарским стазама јужне Калифорније. Са скоро 28 година његов живот се ближи свом природном крају. Наш заједнички живот на стазама је најчистији дар. Али његово споро опадање приморава ме да се суочим са узнемирујућом могућношћу еутаназије. То је одлука која ме стално прогања, као џина који шапуће. Неки дани су добри, неки нису. Иако се бојим дана када ћу ући у шталу и он ми даје до знања да му је потребна моја помоћ да умре, теши ме само достојанство његовог живота. Он је привилегован тамо где нису били многи пунокрви његовог времена и хиљаде од тада. Како је било тада, тако и сада и биће, за младог тркачког коња који гине на стази нема достојанства на крају.
Док су ме оптерећивале мисли о Панчовом пузајућем паду, запослио сам се у великој болници за коње како бих попунио празнине у свом знању и научио како да се најбоље бринем о њему када се појаве здравствени проблеми. Али после неког времена признао сам себи да је искренији разлог због којег сам да посматрам како други коњи умиру. Можда звучи мрачно или морбидно, али тешко да се може поредити са смрћу којима сам раније био сведок: млади тркачки коњи сломљених ногу или срца која пуцају усред корака, падају пред публиком у име спорта.
Од када сам почео да радим на клиници, држао сам главе коња док су били хумано еутаназирани. Очи и тело коња су њихов потпуни језик. Научио сам да када је коњ спреман да умре, било због старости или дуготрајног бола и болести, они прихватају смрт, чак је и дочекују, баш као и људи. Ове смрти су углавном мирне, „мирне смрти“. Коњска душа је спремна да оде.
Понекад коњ није спреман да умре. Млади здрави коњ може да се бори чак и када се предозирање светло ружичастих барбитурата гура у вратну шупљину. У тренуцима пре него што им срце стане, могу да затетурају и да се врате уназад. Уздигнуте главе и спремне за лет, тела укочена од страха, а очи широм отворене и дивље пре него што мртви падну на земљу. Неки ветеринари на тркачким стазама дају благи седатив пре еутаназије, који збуњује ум и смањује способност коња да физички реагује на оно што му се дешава. Намењен је опуштању коња тако да прихвати смрт уз мање борбе. Али овај седатив није дизајниран да убије бол, и потребно је време да би се постигао ефекат, у ствари доста више времена него сама еутаназија. За коња који је до крајњих граница напрегнут од трчања и изневерен страхом и болом, да ли је више времена проведено стојећи на сломљеној нози на крају хуманије, посебно имајући у виду да седатив чини стајање несигурним чак и за коња на четири добре ноге? Када се екран смрти подигне око осуђеног коња на стази, јавна истрага престаје. Али коњ умире, видели ми то или не. Нема хуманости у одузимању живота недужном коњу за спорт, тако да у контексту трка израз хумана еутаназија не функционише.
Ништа од овога не значи да еутаназија није, у многим околностима, одговарајући начин да се прекине патња животиње. Али важно је како коњ тамо стигне и у коју сврху. У тркама коњи нису стари или болесни, и немају никакву улогу у томе шта им се дешава. Њихови животи – за разлику од Панчовог, који су у потпуности живели у годинама и одмору – тек почињу. Они не би умрли да није било несреће што су их узгајали и натерали да трче ка томе. У свету трка, еутаназија се користи лабаво, као средство за вођење посла. Исплате осигурања су уграђене у рачун власништва. Остаје чињеница да ниједан други коњски спорт који је у јавности прихваћен као цивилизован не убија младе, здраве коње непристојном стопом коњских трка. У извесном смислу, спорт је отео језик хумане еутаназије да би оправдао неетичко – чин моралног лукавства који је потребан индустрији изграђеној на експлоатацији младих.
Срце ће ми бити сломљено оног дана када се опростим од Панча и ако је то хумана еутаназија са којом се суочавамо, у тој огромној одлуци коју ћу донети у његово име, наћи ћу мир знајући да он зна да то чиним из места праве љубави и саосећања.
И, верујте ми, знају.
