Емисије из ланца снабдевања батеријама могле би пасти за трећину уз међурегионалну сарадњу

Емисије угљеника из ланца снабдевања литијум-јонским батеријама могле би да се смање за трећину до 2060. године, али само комбиновањем међурегионалне сарадње са регионално прилагођеним политикама циркуларне економије, студија у Природа је закључио.

Литијум-јонске батерије су кључни алат за декарбонизацију који омогућава интеграцију обновљиве енергије и смањење ослањања на фосилна горива. Међутим, њихов производни процес – од рударства и рафинације до катодне синтезе – ствара значајне емисије угљеника које би могле надмашити њихове користи у употреби.

Група истраживача, са седиштем у Кини, САД и Канади, спровела је студију моделирања користећи податке прикупљене између 2018–2022 – критичне фазе брзог ширења за глобални ланац снабдевања литијум-јонским батеријама. Користили су ове податке за процену емисије угљеника из целог ланца снабдевања литијум-јонским батеријама, који обухвата неколико земаља – укључујући Аустралију, Чиле, Кину, Јужну Кореју и делове Европе.

Иако су претходне студије процениле емисије гасова стаклене баште у индустрији литијум-јонских батерија, свеобухватно испитивање путева ублажавања током целог животног циклуса производње, узимајући у обзир политику, трговину и технологију, није спроведено, према истраживачима.

Све у свему, највећи удео емисија долази из рударства, које је одговорно за 39% укупних емисија угљеника у производњи батерија. Међутим, истраживачи су такође открили „парадокс вредности-емисије“ при чему делови ланца снабдевања који остварују најмањи приход, производе веће нивое емисије угљеника.

У случају рударства, ово доприноси само 19% укупне вредности батерије, док, насупрот томе, производња катода за батерије доприноси 43%, али само трећина укупне емисије.

Истраживачи су такође извршили анализу сценарија како би истражили путеве декарбонизације, укључујући различите интензитете рециклаже и еколошке, технолошке и трговинске политике на регионалном и међурегионалном нивоу. Ове симулације су показале да, иако политике фокусиране на рециклажу могу бити ефикасне, њихов утицај је у великој мери зависио од контекста, а приступи оријентисани на потрошаче, иако су глобално корисни, могли би повећати интензитет емисије у регионима који извозе ресурсе.

Најзначајнија декарбонизација, закључили су, остварена је само интеграцијом неколико полуга политике: комбиновањем међурегионалне сарадње у технологији и трговини са прилагођеним, регионалним политикама. Са овим приступом, глобално смањење емисија од 36% могло би се постићи до 2060. године, у поређењу са 16% само рециклажом оријентисаном на потрошача.

Пол Андерсон, хемичар за неорганске материје и материјале на Универзитету у Бирмингему и главни истраживач пројекта Фарадаи РеЛиБ (Рециклирање и поновна употреба литијум-јонских батерија ЕВ), каже да иако закључци студије нису посебно нови, свеобухватна природа студије и богатство података чине налазе „прилично ауторским“.

„Нећемо моћи да ископамо довољно ствари из земље да би (литијум-јонске батерије) радиле онолико брзо колико желимо; биће веома важно да рециклажа буде саставни део овога, да би она деловала еколошки, а такође и у смислу времена и… можда уопште да функционише.’

Међутим, Андерсон каже да је један од елемената који недостају у студији то што је користила гасове стаклене баште као једини показатељ одрживости животне средине. „Највеће победе би заправо могле бити у категоријама екотоксичности“, објашњава он. „Будући да је индустрија у повоју (и) рециклажа се развија, могло би доћи до поприличне екотоксиколошке „боде у реп“, са пре свега неким начинима на које (ми правимо) батерије, саставима и хемијом коју правимо, као и неким процесима рециклаже и чишћења, јер неки од њих троше доста енергије и сами производе прилично много енергије.

„Сви докази говоре да морамо циркуларизирати економију у овоме, прво да би она функционисала, (и) друго, да бисмо смањили емисије угљеника“, додаје он. „Али, такође би требало да сагледамо шире утицаје на животну средину, прво, батерија које правимо и, друго, процеса на које ћемо се ослонити, а све је то невероватно тешко.“