Тешкоће из детињства могу оставити трага током целог живота
Тон Пхотограпх/Гетти Имагес
Чини се да људи који доживе тешке потешкоће рано у животу имају веће количине одређеног протеина у мозгу, што је откриће које би могло објаснити зашто невоље у детињству често изазивају доживотне проблеме менталног здравља. Штавише, лекови који циљају овај протеин могу једног дана помоћи у ублажавању ових ефеката.
Отприлике 1 од 5 тинејџера у САД пријављује да је доживео најмање четири потенцијално трауматична догађаја у свом детињству, као што су злостављање, занемаривање, бескућништво или смрт родитеља. Истраживања показују да ово може утицати на развој мозга и повећати ризик од стања менталног здравља, као што је депресија, све до одрасле доби.
„Још увек стварно не разумемо механизме помоћу којих невоље или стрес који се доживљавају у раном животу могу имати тако трајне последице“, каже Кристоф Анакер са Универзитета Колумбија у Њујорку. „Људи који су имали трауму у детињству такође имају тенденцију да мање реагују на тренутно доступне антидепресиве.
Претходна истраживања показују да људи са депресијом имају повишене нивое протеина СГК1, или киназе 1 регулисане серумом и глукокортикоидима, у крви. Мало се зна о овом протеину, иако изгледа да утиче на то како мождане ћелије обрађују и преносе информације.
Да би боље разумели његове ефекте, Анакер и његове колеге анализирали су СГК1 у мозговима 50 мушкараца након што су умрли, од којих је 36 умрло самоубиством. Сви мушкарци су попунили анкету о томе да ли су доживели физичко или сексуално злостављање пре него што су напунили 16 година.
Истраживачи су открили да су у хипокампусу – региону мозга који је укључен у стрес и памћење – нивои генетског материјала који кодирају за СГК1 били око 33 процента виши, у просеку, код мушкараца који су умрли од самоубиства него код оних који нису, што је додатно порасло међу онима који су такође искусили невоље у детињству.
У другом делу студије, тим је погледао више од 8500 деце узраста од 9 до 10 година и открио да је већа вероватноћа да ће они којима је дијагностикована депресија имати повећану активност у генима који кодирају за СГК1, при чему је ова појачана активност такође повезана са недаћама у детињству.
Коначно, истраживачи су 10 одраслих мужјака мишева дали ињекције експерименталног лека који инхибира СГК1 сваког дана током 10 дана. Тридесет минута након сваке дозе, животиње су стављене у кавез са агресивним мишем на 5 минута, подижући њихов ниво стреса.
На крају 10 дана, убризгани мишеви су показали мање знакова анксиозности и депресије од одвојене групе мишева који су били изложени агресивној животињи након убризгавања слане воде. На пример, бивши мишеви су у просеку провели више него двоструко више времена у центру празног кавеза – уместо да се скупљају у углу – него контролне животиње.
„Када смањимо нивое СГК1 у овом региону мозга, хипокампусу, мишеви су отпорнији на ефекте стреса“, каже Анакер. Чини се да се сличан пут јавља и код људи, тако да би циљање СГК1 могло помоћи у ублажавању депресије код људи који су искусили тешкоће у раном животу. Није сасвим јасно како СГК1 може довести до погоршања менталног здравља, али једно од објашњења је да омета формирање можданих ћелија у хипокампусу.
Лек коришћен у овој студији није одобрен за употребу код људи, али други инхибитори СГК1 су у клиничким испитивањима за одређена срчана обољења. Ако се покажу да су безбедни, могли би да се пренамене за стања менталног здравља, каже Анакер. Ипак, „оваква врста основног истраживања на глодарима је много, много корака од врсте доказа који би били потребни да се каже да имамо () мету лека који може да се примени код људи“, каже Кејти Меклафлин са Универзитета Харвард.
Треба вам ухо за слушање? УК Самарићани: 116123; УС Натионал Суициде Превентион Лифелине: 1 800 273 8255; телефонске линије у другим земљама.
Теме:
