Од скандала о бризи о деци до регресивне политике ‘строже према криминалу’, Аустралија не успева да заштити своју децу | Анне Холлондс
ЛОсврћући се на протеклих пет година откако сам почео да радим у улози националног комесара за децу, запањен сам колико је тешко током овог времена било скренути политичку пажњу на незадовољене потребе наше најугроженије деце, која су и даље „остављена“.
Превише ове деце заврши у преоптерећеним системима заштите деце и правосуђа због сиромаштва, инвалидитета, здравствених проблема и проблема са учењем, дискриминације и неповољног положаја.
Аустралија и даље не успева по питању безбедности и благостања деце због фрагментираних система политике и услуга широм федерације.
У пост-Цовид ери, незадовољене потребе наше најугроженије деце стављене су по страни у корист забринутости одраслих. Илустрације ради, супротстављени подаци о распрострањености злостављања деце у Аустралијској студији о малтретирању деце нису добили ништа као медијска и политичка пажња посвећена, на пример, питању сексуалног узнемиравања на радном месту.
Ризици по безбедност наше најугроженије деце дуго су сматрани државним и територијалним одговорностима, а влада Комонвелта је остала на „дохват руке“.
Постало је све очигледније да овај традиционални став владе Цоммонвеалтх-а, који каже „То није наша одговорност – требало би да разговарате са државама и територијама“, не функционише.
Све је више увиђање да стари начини рада на безбедности и добробити деце нису одговарајући за изазове са којима се данас суочавамо.
Били смо сведоци резултирајуће парализе политике у шокантном неуспеху у спровођењу препорука о безбедности деце од пре једне деценије, које владе сада убрзано прате као одговор на најновију кризу у сектору бриге о деци.
У другим областима политике смо назадовали, као што је систем за младе на северној територији где су враћене пљувачке и столице за причвршћивање деце у психичкој невољи, а старосна доб за кривичну одговорност је смањена на 10 година. Ове регресивне политике вратиле су Аустралију у период пре 2016. године, када је АБЦ Фоур Цорнерс разоткрио случај Дилана Волера, што је покренуло краљевску комисију Новог завета да се бави заштитом и притвором деце.
У репризи лошег филма који смо раније гледали, јуче је опозиција Јужне Аустралије обећала да ће пооштрити злочине међу младима уочи избора у марту 2026.
Неуспех државних и територијалних влада да погледају доказе о томе шта ће спречити злочине деце је запањујући. Докази су у нашој помоћи Раније! извештај поднет парламенту прошле године, што објашњава да оштро кажњавање мале деце не чини заједнице безбеднијим.
То је зато што је дечји криминал симптом незадовољених потреба и основних проблема које не успевамо да решимо због системских проблема у здравству, образовању и људским услугама. Што је млађе дете увучено у систем кривичног правосуђа, већа је вероватноћа да ће починити још злочина.
Извештај препоручује националну радну групу влада широм федерације да ради на реформској мапи пута како би се позабавила основним питањима која узрокују криминал од стране деце. Ову радну групу би требало да сазове влада Комонвелта.
2025. године видели смо немилосрдну серију разарајућих открића о злостављању деце у систему бриге о деци.
Како су се појављивали скоро свакодневни медијски извештаји, сазнали смо до које мере су системски промашаји. Сложена збрка закона и политика, као и фрагментирана регулатива образовања у раном детињству широм земље, довели су до тога да су одрасли заштићени, а не деца о којима брину.
Владе сада убрзано спроводе неке од реформи у области безбедности деце које су давно касниле, али ова година је бацила оштро светло на озбиљне недостатке у одговорности које треба исправити.
Недостатак знања није наш проблем. Знамо шта да радимо. Па зашто је владама требало толико времена да реагују на основу доказа за побољшање безбедности деце у сектору бриге о деци?
То је зато што је одговорност за акцију или одсутна или замагљена фрагментацијом одговорности широм федерације. Безбедност и добробит деце су одговорност коју деле све владе, али влада Комонвелта има кључну улогу лидера.
Ова криза је нагласила хитну потребу да се безбедност, права и благостање деце постану национални приоритет и да се поправе празнине у одговорности.
Већ пет година с поштовањем предлажем да би министар за децу у кабинету помогао да се побољша одговорност и национална координација, баш као што постоје добри разлози зашто имамо вишег министра за жене. Такође имамо „безбедност жена и жена“ која је наведена као кључни приоритет за националну владу, али безбедност деце није приоритет. У ствари, деца се ни не помињу на списку.
Сваке године добијамо извештаје о буџету за жене. Слично нам је потребна изјава о буџету за добробит деце ради одговорности и транспарентности.
У светлу онога што је јавно откривено кроз шокантну кризу бриге о деци ове године, ово нису радикалне идеје. Морамо да појачамо нашу одговорност за безбедност и добробит деце и да трансформишемо старе начине рада који нису у складу са сврхом за изазове политике данашњице.
Аустралија је богата и паметна демократска нација. Можемо много боље за наше најмлађе и најугроженије грађане.
