На Светском првенству Блу Џејс је припадао Канади – и великим деловима САД такође | Торонто Блуе Јаис

ТПрви пут када су Блу Џејси победили на Светском првенству, 1992. године, победничка парада тима одржана је истог дана када и спорни национални референдум. Тог дана је био у игри низ потенцијалних уставних промена због којих су Канађани, који су живели кроз период економске напетости, регионалних тензија и растућег неповерења у политичке елите, постављали питање у каквој земљи живе. Референдум је пропао и отворио пут за још једну, три године касније, 1995. године, када је Квебек замало напустио Канаду. Након победе, премијер Брајан Малрони честитао је Џејсима наводећи да је, осим што је то била „историјска победа“, плеј-оф тима „ујединио нацију иза себе, заокупљајући машту Канађана од обале до обале“. Било је то нешто што је Канади требало.

Овог пута параде није било. Џејси су изгубили 5-4 од ЛА Доџерса у раним јутарњим сатима у недељу у срцепарајућем 7. утакмици, пропустивши своју прву титулу у Светској серији у 32 године.

Било би превише сугерисати да су Канади били потребни Џејси да би победили на потпуно исти начин као што је земља урадила 1992. Као прво, од тада је дошло до још једне победе у Светској серији – следеће године, коју је Јое Цартер завршио историјским бекством од куће. А прошло је само шест година откако су Торонто Репторси освојили НБА шампионат – још једна изненађујућа победа канадске франшизе у спорту којим доминирају САД. Другим речима, то не би био први пут да је ‘Канадски тим’ извео победу.

Али неке ствари се никада не мењају. На крају крајева, национално расположење Канаде је стално крхко, а њена регионална питања и економске тенденције су уграђене. Наравно, земља није на ивици раздвајања, као што је то било 1992. године, али у Алберти се буни један чудан, и чудно јак, сепаратистички покрет који гура покрајину на непознату територију. Инфлација је много нижа, али остали економски показатељи су тако-тако. Национална стопа незапослености је сада нижа него што је била раних 90-их – сада је 7% наспрам 11% тада. Али то зависи од тога колико имате година – незапосленост младих у Канади је тренутно око 15%. Ипак, ово су позната питања којима се може управљати. Тензије са САД нису.

Давне 1992. Канада је управо потписала прву Нафту са САД и Мексиком. Барем на политичком нивоу, постојао је осећај међуконтиненталног другарства. Након што је амерички маринац несвесно развио канадску заставу наопако током утакмице Светске серије 1992. у Атланти, амерички председник Џорџ ХВ Буш брзо се извинио. Навијачи Блу Џејса су одговорили грациозно, певајући гласно звездани банер на следећој утакмици у Торонту. „Американци су на неки начин још увек неупућени у нас, али то не значи да им сметамо“, рекао је за ЛА Тајмс Грег Браун, зубар из Торонта који је певао заједно са свима на тој утакмици. „То нису људи какви смо.“

Толико о томе. Прошлог пролећа, Канађани, уједињени иза националног мушког хокејашког тима током НХЛ купа четири нације, гласно су звиждали америчку химну у свакој прилици. Ових дана Нафта је мртва. Његов договор о замени стоји у лимбу усред непоколебљиве економске политике коју је наизглед насумично издала Бела кућа Доналда Трампа. Повремено је Трамп размишљао о томе да Канаду претвори у америчку државу – неку врсту претње која се није чула од 19. века. Победа Канаде на четири нације била је више него задовољавајућа; било је катарзично. Али од тада су прошли месеци, а односи између Канаде и САД су постали додатно затегнути и чуднији.

У све ово ушетали су Блу Џејси, једини други тим у Канади са чак и приближно истим националним профилом као хокејашки тим. И упркос томе што је већина Џејса састављена од Американаца, овај октобарски плеј-оф је ојачао исти осећај национализма као и Четири нације. И пуно Американаца се придружило том вагону. Нешто од тога је једноставно била подршка под контролом. Доџерси, са својим суперзвездама од 700 милиона долара и холивудским навијачима, праве лаке негативце. Али било је нешто више. За одређени тип америчког гледаоца, Џејсови су постали заменик за другачију идеју моћи од оне коју су САД отелотвориле у последње време: нешто стабилније, моћније и мање гласно самоуверено.

У широко распрострањеном снимку из свог подкаста, амерички коментатор Скот Галовеј признао је да је било „чудно“ да навија за Торонто над својим домаћим тимом, Доџерсима. „Канада никада није изгледала јача“, рекао је он. „Америчка стратегија изгледа перформативно. Лажна мушкост. Склеротична. Они диктирају трговинску политику засновану на рекламама које се противе председнику. Канада само изгледа доследније и без страха. Мислим да је ово ојачало бренд Канаде.“ Један сајт за коцкање на мрежи је извршио ненаучну анализу података са географским ознакама и хештегова обожавалаца на Кс, закључивши да је подршка била већа за Џејсе него за Доџерсе у свакој држави осим Калифорније, Неваде и Јуте.

Све ово, на први поглед, говори о бејзболу. Али ради се и о томе како спорт постаје метафора, хтели ми то или не. Доигравање Џејса 2025. био је још један тренутак за Канаду да изрази свој осећај за себе и да то пројектује против света у време када су национални идентитети свуда у флуктуацији. Била је то прилика да се створи колективна сећања која обликују и дефинишу личност једне земље. Хендерсон постиже гол. Додирни их све, Јое. Златни гол. Цоннор МцДавид за Канаду. Блуе Јаис… па, скоро смо стигли.

Додуше, губитак боде из другог разлога. Деценијама, канадски љубитељи хокеја посматрају америчке тимове како парадирају Стенли купом кроз америчке градове, а најдражи спортски симбол земље постаје све мање канадски. Али Џејси су побеђивали у америчкој забави, на америчким стадионима, против најбогатијег америчког клуба. Овог пута прича је кренула на другу страну. Победа би се осећала веома добро. Окретање столова би се осећало још боље.

Али на крају, ово је била још једна прича о препознавању. Џејси су, чак и у свом поразу, дали Канади још једну шансу да се види јасније, кохерентније. Та визија ће избледети, као и увек. Остала свакодневна питања ће се вратити. Економија. Регионализам. Тарифе. Једна победа у бејзболу никада неће заувек везати нацију. Али ово је био леп подсетник да су спојне нити још увек ту, да се још држе.