Рецензија Радиохеад, Мадрид: Трансцендентан повратак за један од наших најрадикалнијих рок бендова

Када сам почетком августа интервјуисао Тома Јорка – један од два, типично оскудна интервјуа која је дао („подложи се као реч“, нашалио се) да промовише изложбу Радиохедових уметничких дела Музеја Ешмола – подсетио сам га да је рекао да ће се ове јесени вратити у свој сликарски студио. Мислио сам да сам био паметан када сам тада питао да ли се његов дуго успавани бенд можда враћа у студио за снимање.

„Немам појма“, одлучно је одговорио фронтмен. „Не на картама одакле седим.” Још мање паметно, мој пропуст да се надовежем са: „А шта је са повратком на сцену?“

Четири недеље након тог разговора уследила је изненађујућа најава 20 европских и британских емисија, које су почеле вечерас у Мадриду са првим од четири концерта у Мовистар Арени са 17.000 места. Нема Оасис Ливе-а у стилу 25-те, једногодишње прикупљање узбуђења и брендова… Радиохеад се, једноставно, вратио.

Седам година и три месеца од последње свирке, петоро колега из бенда – плус помоћни перкусиониста Крис Ваталаро – наглашавају своју деценијску блискост свирајући у кругу, лутајући једни другима и ван њих, у центру арене. Они су додатно испреплетени захваљујући кружном оквиру који их окружује, његовим панелима који клизе горе-доле кроз представу, сликама повремено ограђених музичара који свирају на екранима.

Почињу са „Лет Довн“ из 1997. године ОК компјутер, савршен, оштар, атмосферски слајд у вече. „2 + 2 = 5“ је непосредна, треши наставак, гитаристи Џони Гринвуд и Ед О’Брајен се труде са обе стране Радиохеадовог повратничког рингишпила. Тхе Краљ удова отварач „Блоом” има брзу, вијугаву, дугачку инструменталну улогу, млађи Гринвуд на трећем сету бубњева, Ваталаро који додаје грозничавој турбуленцији, Јорк (на крају) на плачућим, импресионистичким вокалима. Слично раде на мантричном „Фул Стоп“ из 2016. године Базен у облику месецаЈорк буги у слободној форми са малом ручном тастатуром. Ниједан други рок бенд не може да прави џез џемове попут ових и да их прави не звуче као да неки инструменти падају низ степенице. Или, још горе, резанци.

У сендвичу између њих двојице била је она друга ствар коју Радиохеад ради боље од свих својих вршњака: натучена, излупана химна у облику увек чудесне „Луцки“. Понекад, међутим, авантуристичкије песме које звуче тако сјајно на плочама убијају атмосферу у распроданој арени пуној халапљивих обожавалаца. „Тхе Глоаминг“ је блесав зујање у потрази за песмом. Испрани, безоблични амбијент „Даидреаминг“-а и неуобичајеног, љуљавог „Волф ат тхе Доор“ заустављају замах док идемо ка крају главног сета.

Такође је мало у начину интеракције са масом. Јорк промрмља пар поздрава, али то је то. С обзиром на незгодну, нерешену, нежељену улогу бенда у дебати око уметника и Израела, сигурно се не помиње Газа (и нема уочљивих протеста ван арене када ја стигнем). Чак и током ужареног „параноидног андроида“, када се палестинска застава снажно вијори са баријере, право у Јоркову оку, нема одговора.

Када је Радиохеад ударио у свој ритам, очигледно је колико нам је недостајало још увек радикално схватање тога шта гитарска музика може да буде овог британског гитарског бенда. На „Микоматосис“, преко еластичног баса који дрхти куковима, екрани се подижу и спуштају и откривају пет музичара окупаних у будоар ружичастом, нагнутих над својим инструментима док Јорк патролира ободом бине. „Без изненађења“ је диван као и увек. „Све на свом месту“ из 2000-их Клинац А је тренутак неспутане екстазе, док „Тхе Натионал Антхем“ са истог албума такође остаје на десној страни сексуалне/церебралне поделе. То је музика за плес са индустријском фанк разметљивошћу.

На бис од седам песама, а квргави и/или узвишени борци, укључујући „Иоу анд Вхосе Арми“ и „Тхере Тхере“, долазе један за другим. Са упаљеним кућним светлима, осветљеним телефонима, потпуно подигнутим екранима и потпуно присутним бендом, заносни одговори хора на нивоу арене на „Факе Пластиц Треес“ и последњу песму „Карма Полице“ говоре своју причу. Ово би могла бити њихова прва емисија у 87 месеци, али Радиохеад су већ, опет, трансцендентни.