Хемијске лабораторије су онеспособиле научнике неприступачним дизајном и опремом, упозорава РСЦ извештај
Неприступачне хемијске лабораторије значе да сектор пропушта таленте и ризикује да не може да одговори на растућу потражњу за хемијском експертизом, како у Великој Британији тако и широм света.
Нови извештај Краљевског хемијског друштва наглашава системске препреке са којима се суочавају хемичари са инвалидитетом и позива на преиспитивање лабораторијског дизајна, политике и културе широм индустрије.
Хелен Пејн, извршна директорка друштва, каже да извештај не позива на ремонт лабораторија уз велике трошкове, већ на „примену исте креативности, решавања проблема и духа сарадње који дефинише саму хемију на просторе у којима радимо“.
У истраживању РСЦ-а учествовало је преко 400 људи. Они признају да је последњих година постигнут напредак у инклузији особа са инвалидитетом, али да и даље постоји стигма, недоследна подршка и дискриминација што доводи до смањеног осећаја припадности и сигурности посла.
Док већина испитаника (са инвалидитетом или не) ради у влажним лабораторијама, испитаници са инвалидитетом имају сразмерно већу вероватноћу да ће радити у рачунарским лабораторијама или канцеларијама – промена која може бити вођена не избором већ дизајном лабораторије који их искључује.
На питање о препрекама у лабораторији, испитаници са инвалидитетом најчешће су наводили недостатак свести о потребама подршке, временска ограничења и сензорно преоптерећење, што значи одложен завршетак експеримената, дуже радно време и повећано ослањање на помоћ. Многи хемичари са инвалидитетом били су приморани да прилагоде своје каријере како би избегли неприступачна лабораторијска окружења.
Ово се одиграва у низу налаза да је мања вероватноћа да ће особе са инвалидитетом имати високе улоге у сектору и да се суочавају са све већим препрекама напредовању у каријери.
Марк Фокс, који истражује кластере бора за апликације које емитују светлост на Универзитету у Дараму и који је дубоко глув, рекао је Цхемистри Ворлд да иако његове препреке нису физичке и да може да ради самостално, комуникација је та која ограничава друге да уважавају опсег посла који он може да ради. ‘Потребно је време да се ја и друга особа навикнемо једно на друго и направимо добру хемију.’
Напредовање у каријери је такође ограничено. „Нормални“ хемичари, подучавају, присуствују састанцима, конференцијама (мрежа), друже се, комуницирају са другим особљем, студентима и техничарима, што ја не могу,“ примећује Фокс. „(Ово) значи да сам заглављен у 8. разреду док сви остали добијају унапређење. Једноставно, немам са ким да се поредим и да се залажем за унапређење.’ Универзитети у Уједињеном Краљевству обично оцењују академске послове од 1 до 10, при чему је 10 највиши и обично шеф великог одељења или факултета.
Блејн Фис, који ради на хемији неорганских материјала за чисту енергију на Универзитету Далхоуси у Канади, каже да пружањем перспектива о низу инвалидитета извештај помаже да се изнесу промене. „Веома је тешко убедити креаторе политике, шефове универзитета, агенције за финансирање да изврше овакве промене, ако немамо податке који би подржали те тврдње.“
Фисс има церебралну парализу и сматра да му је највећи изазов била приступачност опреми, као што су високи пуњач епрувета на НМР спектрометрима. Он тврди да ће приступачније лабораторије и опрема на крају користити свим корисницима лабораторија како они неизбежно буду старији.
Позивајући се на приступачни дизајн лабораторије, извештај даје низ препорука, укључујући пружање јасних смерница корисницима лабораторија са инвалидитетом за прилагођавање, учешће корисника лабораторије без инвалидитета у обуци о свести о инвалидности, деле сазнања међу одељењима и за креаторе политике да успоставе минималне стандарде приступачности и надоградње подршке.
„У својој будућој каријери“, каже Фисс, „волео бих да видим хемијску лабораторију у којој дизајн опреме и распоред лабораторије нису нешто о чему морамо да размишљамо, да ли да изаберем опцију а или опцију б? Ја само бирам стандард.’
