Била је то само несрећа рецензија – хитни трилер Џафара Панахија требало би да нас све уплаши

Почетком 2023. године, ирански режим је укинуо, без упозорења, 20-годишњу забрану коју је ставио режисеру Џафару Панахију, што га је спречило да напусти земљу и покушало да га спречи да снима филмове (он их је, уместо тога, снимао у тајности). Био је испитиван, затворен. Штрајковао је глађу. Једном ослобођен, успео је То је била само несрећаопет у тајности. Велики део, из практичних разлога, сниман је у затвореним возилима. Панахи је могао безбедно да отпутује на овогодишњи Кански фестивал да премијерно прикаже филм, где је освојио Златну палму.

Ове недеље је осуђен у одсуству на годину дана затвора и забрану путовања због „пропагандних активности” док је промовисао филм у иностранству. То је та стална, беспотребна суровост, непрестано лебдење ауторитарне руке, која баца своју болесну сенку на То је била само несрећа.

Механичар Вахид (Вахид Мобасери), док ради у својој радњи, чује незаборавно шкрипу протетске ноге човека који га је мучио у затвору. Прати човека (којег игра Ебрахим Азизи), киднапује га, тера у пустињу, копа јаму и баца га унутра. Али његове повике невиности не може угушити прљавштина. Вахиду се тргне савест. Био је везаних очију све време док су били заједно. Може ли бити сигуран да је ово прави човек?

Сцене овде се често снимају из даљине, постављене на широким и ретким хоризонтима паркинга и празних улица. Међутим, они који живе у таквим оквирима изгледају клаустрофобично, готово сломљени од тежине онога што су пропатили и од вулканског беса који је остављен да вре у њиховим плућима и шакама.

То је филм преовлађујућих висцералних емоција; немогуће је, дакле, одвојити се од онога што замишљамо. Панахи мора да осећа. Па ипак, тако често ћемо видети ликове како се пењу једни преко других и окрећу се око својих удова као да су у комедији Бастера Китона.

То је била само несрећа је смешно. Изазива нас да имамо храбрости да се смејемо у мраку, од које тешко можемо да приуштимо да се дистанцирамо у земљи у којој се уметници попут Кнецапа и Сели Руни све више суочавају са претњом цензуре због сопствене отворене подршке Палестини.

Вахид креће да пронађе друге жртве истог човека, у нади да ће неко од њих потврдити свој идентитет. Његово онесвешћено тело је угурано у ормарић у задњем делу комбија, возе се по граду ради морбидне врсте представе и приче. Шива (Маријам Афшари) је прекинута усред фотографисања венчања, где је млада Голрокх (Хадис Пакбатен) бивша заточеница.

Хамид (Мохамад Али Ељасмехр) ради у локалној апотеци. Ељасмехр, по занимању столар, са посвећеношћу хвата начин на који траума може да се врати у нечије тело као муња. Многи од глумаца овде, као што је често случај у Панахијевом раду, су непрофесионалци, карате судије и таксисти.

Шта раде са човеком за кога мисле, али не могу да буду сигурни, да ли је извор такве бескрајне бруталности? Шта је потребно да се отарасе онога што Шива назива неутишаним гласом који „звони у мојој глави“? Да ли је оно што им се десило река коју једноставно никада не може да се пређе? Свуда је страх, свуда је тишина. Ипак, у Панахиовој упечатљивој, неочекиваној причи о освети, Вахид завршава тамо где бисмо најмање очекивали – испред болнице, са кутијом пуном пецива купљеном за сопственог мучитеља.

Режија: Џафар Панахи. Улоге: Вахид Мобасери, Маријам Афшари, Ебрахим Азизи, Хадис Пакбатен, Мајид Панахи, Мохамад Али Ељасмехр, Делназ Наџафи, Афсане Најмабади, Жорж Хашемзаде, 104 минута.

‘То је била само несрећа’ у биоскопима је од 5. децембра