„Ставља рађање наше врсте у шири контекст“: Неуронаучник објашњава „хипотезу друштвеног мозга“ о томе шта нас чини људима
У својој књизи „Пљескање једном руком: разоткривање мистерије људског ума“ (Прометхеус/Свифт Пресс, 2025), неуронаучник са Универзитета у Њујорку Николај Кукушкин прати еволуцију људске свести. Он почиње причу појавом прве ДНК на Земљи, а затим истиче кључне еволуционе оријентире који су утрли пут до нас – наиме, савремених људи. У следећем одломку, Кукушкин описује „хипотезу друштвеног мозга“, која тврди да је људска интелигенција настала, делимично, да би нам помогла да пратимо наше све сложеније друштвене групе.
Шта нас је учинило људима
У прошлости су се многа објашњења људске јединствености фокусирала на оно што нам је дало могућност да постанемо интелигентни као што јесмо, а не на то зашто бисмо желели да будемо тако интелигентни. Често узимамо здраво за готово да је интелигенција оно што свака животиња очигледно жели, и управо смо смислили бољи еволутивни пут ка томе. Једно класично објашњење за ово укључује, на пример, ходање на две ноге, изазвано преласком са дрвећа на травњак, што је ослободило руке од пењања и омогућило нам да радимо компликованије ствари. Друго објашњење се фокусира на нашу исхрану која се све више базира на месу, што је омогућило веће величине мозга. Ови фактори су свакако одиграли кључну улогу у омогућавању да постанемо оно што јесмо. Али они сами не објашњавају нужно шта је тако добро у томе да си интелигентан. Само претпостављамо да је то само по себи разумљиво.
Мислим да је то мало себична претпоставка, као да се медузе питају зашто нико други није успео да еволуира убоде ћелије. Волимо да верујемо да смо некако победили у еволуцији — појам о коме смо расправљали у поглављу 3 када смо говорили о сложености и савршенству. Имамо ову слику мајмуна који стоји, подиже штап и награђен је за ово достигнуће огромним мозгом.
Али истина је да интелигенција има цену, а за многе врсте користи једноставно нису вредне тога. Мозак као што је наш одузима огромне количине енергије од тела које већ сагорева своје гориво: грам можданог ткива користи десет пута већу количину хранљивих материја од просечног грама људског тела. Осим тога, већи мозак је тежи и лакше га је оштетити. Дакле, постоје знатни еволутивни трошкови за увећани мозак. За било коју дату врсту, ови трошкови на крају надмашују смањење поврата повећања мозга. Сви мозгови имају еволуциону фазу у којој су довољно велики. Ако би мозак двоструке величине пружио носорогима предност у преживљавању, милионима година би њихов мозак имао свакако удвостручен – морате имати врло мало свести о еволуционој историји да бисте веровали да смо сами разбили неки код који је свима измицао еонима. За носороге није било никакве додатне предности у већим мозговима, тако да су њихови мозгови испали баш као и они. Питање није зашто су људи успели тамо где други нису успели – као што смо склони да мислимо – већ зашто су нам били потребни суперкомпјутери када су други били у реду са калкулаторима.
Постоји занимљив образац који то може објаснити. Ако измерите величину мождане коре — мождане „машине за разумевање“ — код различитих врста примата у односу на остатак њиховог мозга и упоредите је са бројем чланова групе типичним за сваку од тих врста, два броја падају на праву линију: што је више чланова, то је већи кортекс. Људи су број један по оба рачуна — наш кортекс је највећи у односу на остатак мозга, као што је и наша типична величина групе, процењена на око 150 — то је број људи у типичном друштву ловаца-сакупљача и типично ограничење броја активних друштвених познанстава које ми модерни можемо да одржавамо. На пример, корпоративне организације се често природно фрагментирају у јединице од око 150 људи.
Зашто би то било? Ово је далеко од решеног питања, али заговорници такозване хипотезе социјалног мозга кажу да је разлог то што је друштвено понашање јединствено захтеван задатак, који ствара невиђено оптерећење на капацитете нашег мозга. Сви сисари, у одређеној мери, користе свој мозак као огледало, разумевајући понашање других тако што га моделирају у сопственом уму. Али примати, чије одбрамбене групе нарасту у десетине, па чак и стотине, морали су да се боре са десетинама и стотинама ових сложених, међусобно повезаних модела других чланова групе – њихове личности, њихових емоција, њихових међусобних односа – који је од њих урадио шта је коме у ком тренутку и тако даље, огромном гомиле сложених података за које бисмо ми, природни људи, али као и најпаметнији, сматрали да би били не-примате. Укратко, хипотеза социјалног мозга то каже друштвени живот је оно што нас је подстакло да постанемо интелигентни.
Начин на који се ово објашњење разликује од других је по томе што нуди подстицај, а не једноставно средство да га постигнемо: да, слободне руке, месна дијета и многи други фактори омогућили су наш мозак, али разлог зашто нам је то било потребно је био да се сетимо свих наших пријатеља који су нам помогли да се боримо против чудовишта.
Колико год безобразно звучало, стално размишљам о томе. О настанку људске врсте испричано је много различитих бајки: да нас је рад учинио људима (ово је био комунистички наратив — мајмун који узима оруђе) или можда да је то било насиље (ово је наратив из „2001: Одисеја у свемиру“ — мајмун који узима оружје). То нису биле само научне теорије – то су биле приче о пореклу, једнако важне за савремени ум да схвати себе као што су митови били за древни ум. Прича о пореклу је испричана да објасни о чему се заиста радиши чинећи то, не описује само прошлост, већ даје шаблон за садашњост. Ако јеси о радуонда је рад стуб на коме би ваш живот природно требало да стоји. Ако јеси о насиљуонда нема смисла покушавати да то избегнемо. Али што више учимо о себи, јасније постаје да смо заиста о другима. Читава наша суштина је да носимо десетине, па чак и стотине вршњака у свом мозгу, да се крећемо кроз перипетије њихових емоција и односа, да извучемо смисао и радост из заједничког живота. Одавно је познато, на пример, да срећа много мање зависи од индивидуалног благостања него од богатства друштвених контаката. Друштвени живот има дубок утицај на нас, и то не само ментално већ и физички: на пример, Харвардска студија о развоју одраслих, која је почела 1938. године и пратила стотине људи неколико деценија, познато је показала да су блиски односи бољи предиктори дугих и срећних живота од друштвене класе, коефицијента интелигенције или чак гена. Пречесто, савремени животи допуштају да заборавимо чврсто утврђену чињеницу: за пријатеље вреди живети. Хипотеза социјалног мозга ставља причу о пореклу иза ове једноставне истине.
Такође ставља рођење наше врсте у шири контекст. Наш мозак је почео да расте много пре првог Хомо сапиенс. Сви примати деле везу између величине групе и церебралног кортекса, што значи да је увек био потребан велики мозак да би се носио са многим вршњацима.
А то, пак, значи да је пре или касније нешто попут човека било неизбежно.
Када су еукариоти први пут почели да извлаче енергију из других организама, ово је поставило путању ка људској врсти – на крају је сигурно постојао неко ко би могао да контролише ватру, па чак и нуклеарну фисију. Постоји нешто слично на шта хипотеза социјалног мозга указује, на најдубљем нивоу. Једном када су примати били захваћени жељом да прошире своје групе и мозгове, на крају је постојао неко са довољно великим групама и довољно напредним мозговима да почну да разговарају једни са другима, измишљајући симболе и апстрактне категорије – и из тога је, коначно, настао неки облик културе, уметности и цивилизације.
Управо ова коначна суштина – апстрактни, симболички језик који се преноси од особе до особе културолошким преносом – употпуњује дизајн људског бића које смо видели како се постепено кристализује током милијарди година. Али да бисмо разумели зашто је језик био толико важан за нашу врсту, сада морамо скренути. Већина књига о људској еволуцији почиње управо овде и наставља се кроз последњих неколико милиона година до данас, током којих су мајмуни постепено еволуирали у неколико врста Хомоод којих је данас само један опстао — онај „мудри“, или сапиенс. Али наша потрага нас уместо тога води унутра, у људски мозак, у море електричних сигнала који пулсирају кроз ову запањујућу машину која покреће наше свесне умове.
