Тениска сезона је можда готова, али луда сезона је у пуном јеку, а последњи меч у 2025. вероватно ће бити најгори. У недељу ће бити приређена ‘Битка полова’, изложба – у свим значењима те речи – између прве тенисерке света Арине Сабаленке и хонорарног тенисера, сталног трагача за пажњом Ника Кирјоса.
У случају да сте живели под каменом – у ком случају вам завидим – ево како то функционише. Пар ће одиграти меч од три сета, са одлучујућим тајбреком од 10 поена, ако је потребно, и само једним сервисом по поену, у Дубаију (Да, иронија одржавања овог догађаја, огроман скок уназад за жене, у репресивној држави која је УАЕ, је огромна).
Потиче на оригиналну, сада већ култну, Битку полова из 1973. године, када је најбоља играчица на свету, Били Џин Кинг, испратила 55-годишњег пензионера Бобија Ригса у директним сетовима. Али основни формат – бриљантна жена против осредњег мушкарца – је отприлике све што им је заједничко.
Почнимо са очигледним. Оригинална Битка полова имала је поенту да докаже. То је супротставило вероватно највећег зачетника у женском спорту против отвореног мизогинисту, човека који се идентификовао као „мушка шовинистичка свиња“ и узвикивао да је женска игра „инфериорна“.
Радило се о томе да се женски тенис коначно схвати озбиљно, и дошло је исте године када су Кинг и Оригинални девет основао ВТА. Борба за поштену плату и фер третман ишла је руку под руку са покретом за права жена.
Кинг је касније рекао: „Мислио сам да ће нас вратити 50 година уназад ако не победим у том мечу. То би уништило женску турнеју и утицало на самопоуздање свих жена.“ Овог месеца је за Би-Би-Си рекла да је глумила Ригза за покушај „друштвене промене“.
Депресивно, можда је једино прикладно да завршимо са изврнутом верзијом тога 2025. године, ери Трампове администрације, ‘традвифе’, реакционарних снага које нас вуку назад у прошли век.
Овонедељни меч нема исти значај. Нема за циљ да постигне било шта. То се чак и не наплаћује као прослава тениса. Не тражи никакву вишу сврху осим голог стицања профита, уносног нокабута за једног играча који би заиста требало да зна боље и другог који се ослања на то да буде у центру пажње због свог осећаја сопствене вредности. То је наставак који нико није желео.
Сабаленкина страна терена биће девет одсто мања од Киргиосове, јер шефови Еволвеа – агенције која има оба играча и која организује меч – кажу да се жене крећу у просеку девет одсто спорије од мушкараца. Да ли ово служи било којој другој сврси осим даљег гејмификовања онога што је већ тотални трик и пружања Киргиосу раног изговора да изгуби? Наравно да не.
Несрећна истина је да ће, без обзира на резултат, Киргиос и други њему слични то завртети као успех. Победа на терену би надувала његов ионако велики его и обезбедила додатну муницију за тролове, женомрзац и инцеле да тврде да је женски тенис инфериоран, и да вредност жена произилази из тога како се мери са мушкарцима.
Пораз би се без сумње слегнуо раменима као заблуда, а да би његово име и даље било у насловима, тамо где воли да буде (Кинг је погодила винере у 68 процената својих удараца против Ригс, и још је морала да трпи сугестије да је намерно бацио меч. Наслов у то време је гласио: „Жене ће се поновити у екстазији?“).
Сигурно постоји начин да се овај концепт добро изведе, можда као почаст Кингу и њеним достигнућима. То би захтевало различите играче. Сабаленка је популарна, забавна личност, али назвати је амбасадором женске игре било би тешко; била је приморана да узврати на коментаре да је мушки тенис „интересантнији“ и да радије не гледа женску утакмицу.
Што се тиче њене противнице, Киргиос није играла такмичарски меч од марта и пала је на 673. место на свету, а његов пласман у финале Вимблдона 2022. је далека успомена. Више је познат по лошем понашању него по свом тениском умећу; признао је да је напао бившу девојку 2021. године, али је избегао осуду за то, и волео је објаву Ендруа Тејта прошле године пре него што је био приморан да се дистанцира од екстремно десничарског утицајног човека.
Од тада је рекао за Би-Би-Си да је сада „друга особа“, али је мало вероватно да ће његови протести зауставити плиму мизогиног злостављања коју би његова победа изазвала на мрежи. Нити је он оно што бисте описали као бриљантну рекламу за новајлије у спорту, људе које овај меч нада да ће привући.
А сада Би-Би-Си емитује овај трип, уплићући се у септичку јаму која је модерна родна политика и битка за кликове на прави спортски спектакл. Ово се чини као још један погрешан корак који се могао и требао избјећи. То је још једно разочарање у причи у којој нико не излази добро.
Организатори догађаја охрабрују гледаоце да „изаберу страну“, претварајући оригинални концепт – када би свако ко има морални компас био наклоњен Кингу – у експлицитно родну битку личности. Поор Цларе Балдинг и Андрев Цоттер су ангажовани да покушају да дају сјај респектабилности, али то је губитак њихових талената.
Могли бисте рећи да је то само игра, нешто што ће испунити пет минута колико је тенис ван сезоне; још више садржаја за већ преоптерећену економију пажње. Али то представља нешто много веће и много мрачније од самог тениског меча.
Кинг против Риггса није био једини пут када је овај концепт одигран. Шампиони Вимблдона у мушкој и женској појединачној конкуренцији су се сусрели неколико пута, још далеке 1888. Илие Настасе – још један озлоглашен по свом понашању према женама – суочио се са Евон Гулагонг у хаљини, још једном потврђујући да су ови мечеви, ако не изричито осмишљени, увек отети да умање женски спорт. Током година, победе су биле прилично равномерно подељене међу половима, а неки мечеви су имали хендикепе за мушкарце.
Али разлог због којег је Краљева битка полова имала отпорност, утицај на спортску културу који има, је тај што су улози били тако високи. Постојала је виша сврха. Овај ће временом избледети у мраку, вероватно скоро чим се догоди. Али штета ће бити учињена.
