Иран даје оставку на преговоре о свом нуклеарном програму са САД, али слави репресију протеста: „Пуч је угушен“

Према дигиталном Акиос и агенција Реутерсстране се надају да ће овог петка у Истанбулу одржати свој први контакт од Дванаестодневног рата у јуну прошле године. Операција Поноћни чекић тада није успела да постигне свој циљ демонтаже иранских нуклеарних објеката. Из тог разлога Трамп сада истражује могућност постизања преговарачког решења.

Турска и Катар ће покушати да воде преговоре, а и Египат и Саудијска Арабија ће имати резервисано место у Истанбулу, потврдио је Трампов специјални изасланик, Стеве Виткофф. Очекује се да ће овог петка присуствовати и министри спољних послова Омана, Пакистана и Уједињених Арапских Емирата, чији су дипломатски напори спречили САД да покрену напад на Иран прошле недеље.

„Идентитет посредника је битан“, наглашава он Данни Цитриновицзаналитичар Атлантског савета. „Катар и Турска, сваки са својим стратешким интересима, имају значајан утицај и на Техеран и на Белу кућу, дајући им потенцијално релевантну улогу у развоју исхода.

На столу ће бити развој иранског нуклеарног програма. Москва остаје при својој понуди да обогати свој уранијум на руској територији, подсетио је портпарол Кремља овог понедељка, Дмитриј Песков.

Али Иран не жели да предвиђа догађаје. „Пре него што се разговори одрже, не можемо да саопштимо резултат“, нагласио је портпарол Министарства спољних послова. Есмаил Багхаи. „Исход мора да се појави у оквиру преговарачког процеса, а не да буде одређен унапред.

Напади САД у јуну на објекте Фордов, Исфахан и Натанз успорили су развој иранског нуклеарног програма. „Тренутно Техеран не обогаћује уранијум, што ствара другачију полазну тачку за преговоре и отвара простор за техничку и политичку флексибилност која раније није постојала“, напомиње Цитринович.

Иран је такође свестан да на преговоре долази у позицији слабости. Како подсећа аналитичар, „режим је потресен сталним унутрашњим протестима и осећа се знатно угроженијим од ширења војног присуства САД у Заливу”. Деликатна унутрашња ситуација на неки начин објашњава његову предиспозицију за дијалог.

„Ко говори са поштовањем, добиће поштовање, а ко говори са претњом или силом, добиће одговор у истом тону“, изјавио је министар спољних послова Арагхцхи. „Спремни смо за дипломатију, али треба да знате да дипломатија није компатибилна са застрашивањем, принудом или притисцима. Дипломатија има свој кодекс.

Чињенице указују, међутим, у другом правцу. Управо је обимно поморско распоређивање Сједињених Држава у Заливу, са носачем авиона УСС Линколн на челу, аргумент који је убедио иранске власти да наставе дијалог са Вашингтоном.

Према РеутерсПоред тога, Трамп је поставио три услова да искључи напад и почне преговоре: забранити процес обогаћивања уранијума у ​​Ирану, ограничити програм балистичких ракета Исламске Републике и да њено наоружано крило престане да подржава своје савезнике у региону. Другим речима, демонтирати такозвану Осовину отпора, мрежу милиција које чине Хамас, Хезболах или Хути побуњеници у Јемену.

У јавности, Иран је затворен. Приватно, тон се мења. Исламска Република жели да се „што пре“ ослободи санкција које оптерећују њену економију. Хитно треба да побољша несигурне материјалне услове Иранаца, што је изазвало најновији талас протеста.

Многи доводе у питање интерес Техерана за постизање споразума, али преседани подстичу оптимизам. „Између 2013. и 2015. Иран је преговарао са Западом — чак и са Сједињеним Државама — да запечати нуклеарни пакт који је, према свим индицијама, поштовао све док Трамп није одлучио да се повуче из њега 2018. године“, подсећа он у разговору за овај лист. Борзоу Дарагахиаутор билтена Бадландс.

„Право питање је да ли је Трампова администрација вољна да преговара у доброј вери“, каже иранско-амерички аналитичар. „Управо су они дигли у ваздух нуклеарни споразум и саботирали претходну рунду преговора о нуклеарном програму, заказану за јун 2025. године, тако што су одобрили и потом учествовали у израелским бомбардовању иранских објеката и других циљева.

„Иран би био спреман на уступке, али у замену за шта? Дарагахи пита у вези с тим.

Репресија

У Техерану одахну, али не спуштају опрез. Сједињене Државе и даље задржавају своју војну распоређеност на Блиском истоку и могу да пређу у офанзиву у сваком тренутку. Није искључен сценарио.

Међутим, мало је вероватно да ће то учинити све док Виткоф остане у региону. Инвеститор у некретнине из Њујорка који је постао дипломата одржаће састанак у Јерусалиму овог уторка са израелским премијером, Бењамин Нетањахуа други са генералом Еиал Замирначелник Генералштаба ИД.

Он ће присуствовати и преговорима које ће Руси и Украјинци одржати овог четвртка у Абу Дабију, пре него што крену у Истанбул.

У међувремену, ирански режим слави репресију над највећим протестима од тријумфа Исламске револуције 1979. Нико не показује кајање због бруталне кампање репресије, најкрвавије у последњих 47 година. Нико себе не критикује због лошег стања привреде. Режим збија редове.

Арагчи је уверавао да мобилизације „немају никакве везе са забринутошћу или легитимним захтевима народа“ и оптужио Сједињене Државе за оркестрирање унутрашње „завере“. Хамнеи је са своје стране дефинисао талас протеста као вежбу „побуне“ против Исламске Републике.

„Недавна побуна је била слична државном удару, иако је пуч угушен“, славио је врховни лидер, који је у свом говору у недељу оценио да је циљ демонстраната био ништа друго до „уништење осетљивих и утицајних центара у администрацији Ирана“.

Певао је и победу Хасан Хомеиниунук ајатолаха Рухолах Хомеиниотац револуције. „Трагедија која је Иран и цео регион могла да доведе у кризу је окончана“, славио је свештеник, не помињући 2.985 људи који су, према званичном броју погинулих, изгубили животе у протестима.

Независне процене су мање конзервативне. ХРАНА, престижна иранска невладина организација која ради из егзила у Вашингтону, успела је прошле недеље да потврди смрт 6.842 људи од стране снага безбедности. Још 11.280 смртних случајева остаје под истрагом.

„Протести су за сада завршени, али то не значи да је режим превазишао изазов, на исти начин на који га није савладао 2009. године“, упозорава Дарагахи, који, међутим, признаје да није сигуран да су масовне мобилизације које су почеле крајем децембра представљале највећу опасност за постојаност свештенства на власти.

„Устанак 2009. је био много опаснији, јер је тада постојала фракција елите која се отргнула од режима и придружила и подржала демонстранте. Међу њима су били тешкаши попут Мир-Хосеин Мусави, Мехди Карруби и Хашеми Рафсанџани„присећа се Дарагахи. „Овај пут се то не дешава, а нема ни знакова поделе унутар Револуционарне гарде.

„На перзијском имамо изреку која каже нешто попут ‘ватра испод пепела’. А то је, у суштини, оно што је Иран већ дуго времена“, закључује иранско-амерички аналитичар. „Постоји горућа жеља за променом, пламен побуне против режима. Моћ гуши тај пламен и верује да је угасила ватру, али испод ње жар остаје упаљен, чекајући тренутак да се поново распали.“