ТНаслов филма Анџеја Вајде из 1958. преузет је из стихова пољског романтичарског песника Сипријана Норвида: „Хоће ли међу пепелом остати звездасти дијамант, зора вечне победе?“ То су речи прожете мрачном иронијом и разочарањем; пар љубавника у овом филму открива их написане у разореној цркви и имају потешкоћа да их дешифрују, а такође не могу да одлуче где леже њихова лојалност и будућност док се други светски рат ближи свом хаотичном крају. Да ли су дијаманти будућег мирнодопског просперитета у складу са законом под комунистичком влашћу – односно ефективном владавином оних који су започели рат у инвазији Пољске у савезу са нацистима – бољи од пепела ратних патњи које су барем нудиле сигурност и сврху?
Сцена је провинцијски пољски град на Дан ВЕ, 8. маја 1945. Широм континента су сложена и неразјашњена осећања испод целе прославе, нигде више него у Пољској, историјском центру Европског рата. Мациек (Збигниев Цибулски), Андзреј (Адам Павликовски) и Древновски (Богумиł Кобиела) су три борца у покрету отпора домаће војске, патриотски супротстављени комунистима колико и нацистима. Они сматрају да њихова мисија ни на који начин није заустављена до краја рата, али су само гротескно упропастили свој најновији задатак убиства комунистичког партијског апаратчика Шчуке (Вацлава Застрзежинског); излежавајући се и сунчајући се пре хита, случајно убијају двоје недужних младих људи.
Мучан због свог неуспеха, ужаснут тиме што је случајно сведочио тузи младе жене верене за једну од две његове невине жртве, и схвативши да је исцрпљен крајем рата, Мациеку су ипак наређени да покуша поново. Он мора да убије Шчуку, који треба да присуствује победничком банкету и да преноћи у лошем државном хотелу Монопол, чије име је само по себи преокрет црне комедије. Мациек добија собу поред оне коју заузима Шчука, који треба да сазна да његов рођени син тинејџер ради за побуњенике. Мациек флертује са конобарицом Кристином (Ева Крзизевска) и одводи је у своју собу, која је сада важнија као место вођења љубави него као база за политичко убиство. Погоди га страшно богојављење: заљубљен је у Кристину, или у сваком случају зна да је сада љубавник, а не борац. Рат је завршен. Ако одбије ову мисију, то неће значити да је кукавица или издајник… зар не? Зашто је уопште хтео да убије овог човека? Или било ко? За шта је све то било? „Не могу више да убијем или да се кријем!“ вапи свом команданту, који остаје непомичан.
У међувремену, банкет се наставља и дегенерише у пијаног вакханалу. Древновски се ужасно напије док тражи посао у штампи по новом закону; сцене које приказују квадрате новинског папира који се користе као тоалетни папир јасно показују колико је то племенито. Мациек и Кристина лутају улицама, наилазе на порушену цркву у којој се распети Христ сада лудо љуља наопачке, наилазе на Норвидову песму и откривају ужасно ко је још тамо.
Зашто Мациек носи тамне наочаре, пита Кристина. Мациек одговара: „Сувенир на неузвраћену љубав према домовини. Наочаре за сунце га чине да изгледа вечно прерушен, инкогнито, неспособан да покаже своју лојалност. Он ће их на крају скинути, али нема одговарајућег ослобођења или откривења. Свуда у овом филму је туга и нека врста делиријума: филм је снимљен само 13 година након догађаја које описује; оригинални роман Јежија Анџејевског на коме је заснован само три године. То је сведочанство пољске кризе идентитета и идеологије.
