17. Наслов дугометражног првенца Косаре Митић можда звучи једноставно. Али, наравно, ништа није једноставно са 17 година. А за протагонисткињу, Сару, ствари ће постати много озбиљније.
Она већ крије тајну током школског излета. Али онда путовање измиче контроли и она сведочи како је њена пријатељица Лина сексуално злостављана. „Две девојке покушавају да прекину круг случајног насиља“, истиче синопсис филма. „Ово запечати вечну везу између њих.“
У главним улогама су Ева Костић и Мартина Даниловска 17заједно са Дамом Јовески, Евом Стојчевском и Петром Манићем. Филм ће светску премијеру имати у програму Перспецтивес Међународног филмског фестивала у Берлину – не, не 17. фебруара – среда, 18. фебруара. 17 одговара рачуну.
Митић је заједно са Огњеном Свиличићем написао сценарио за филм. Снимање је аутор Наума Доксевског, а монтажа Владимир Павловски. Тотем Филмс води светску продају за 17у продукцији Блацк Цат Продуцтион у копродукцији са Арт&Попцорн и Децембар.
Рођен у Скопљу, у садашњој Северној Македонији, Митић, студент Берлинале Талентс, раније је режирао кратке филмове Свратите некад, Рођендани Црвена соба.
ТХР сада може премијерно приказати ексклузивни клип за 17који нас упознаје са Саром и Филипом, које игра Јовески. Погледајте сусрет пун слаткоречивости, гаслигхтинга и напетости овде.
ТХР питао је и Митића о инспирацији за 17показујући женску солидарност и пријатељство, и шта би могло бити следеће за њу.
Хвала на моћном филму. Осећала сам прилично бол (наравно, ни приближно толико као Сара) и желела сам да питам шта је била инспирација за ову причу?
Филм је почео питањем, а не заплетом. Размишљао сам о адолесценцији као о преломној тачки – о том узрасту у којем још увек формирате свој осећај за себе, а опет сте изненада суочени са ситуацијама које захтевају емоционалну одговорност одраслих.
Инспирисале су ме емоционалне последице једног догађаја и како он тихо одјекује кроз младе животе. Нисам био заинтересован за сензационализацију трауме или за претварање у наративни спектакл. Оно што ме је занимало је тишина која следи – начин на који млади људи интернализују оно што им се дешава, посебно у срединама где се тешка искуства брзо нормализују или одбацују.
17 је мање о самом инциденту, а више о томе шта значи носити нешто што не разумете у потпуности.
Да ли имате инспирацију или узоре за свој начин приповедања? Делује као веома реалистичан, висцерални приступ?
Привлаче ме филмски ствараоци који верују у тишину и двосмисленост – који дозвољавају да напетост постоји, а да је не подвлаче. Дивим се биоскопу који се више осећа посматрачким него манипулативним, где је камера присутна, али није наметљива. Витх 17желео сам да останем веома близу ликовима, скоро у реалном времену, тако да публика доживљава догађаје поред њих, а не да буде вођена са дистанце.
Реализам долази из уздржаности. Намерно сам избегавао драматичне знакове који би говорили гледаоцима како да тумаче сцену. Живот, посебно у том узрасту, је збуњујући и емоционално фрагментиран – желео сам да филм то одражава. Ако се филм чини висцералним, то је зато што никада не излазимо из емотивног простора девојака. Остајемо уз њих, чак и у тренуцима нелагоде.
Косара Митић
Зашто вам је било важно да покажете и женско пријатељство и солидарност?
Јер са 17 година пријатељство је често најдубља веза у вашем животу. Ту се учи лојалности, интимности, границама, а понекад чак и храбрости. Женска солидарност се ретко приказује са нијансама. Често се поједностављује у ривалство или идеализовану блискост. Занимало ме је нешто тише – она врста солидарности коју не треба вербализовати. Стојећи поред некога. Дељење тишине. Препознавање себе у страху друге особе.
У свету филма, та веза постаје облик отпорности. То не брише оно што се догодило, али мења начин на који ликови иду напред. За мене је та веза емоционално језгро 17.
Како сте пронашли и бацили девојке и понекад ужасне дечаке?
Кастинг је био потрага за истином. Нисам тражио глумце који изводе младе – тражио сам младе људе који носе своје контрадикције, своје ћутање. Дуго смо тражили, кроз отворене позиве и разговоре, градили нешто што изгледа као прави час. За мене момци нису „ужасни”. Видим њихову крхкост, притисак на њих, емоционалну неписменост коју наслеђују. Нисам глумио негативце. Бацам рањивост. За мене се радило о стварању простора поверења где би ови млади људи могли искрено да егзистирају пред камерама.
Шта је следеће за вас? Надам се да можемо да очекујемо више функција од вас...
Мој следећи прилог ће истражити емоционално насиље ћутања над женама – ствари које су остале неизречене, саучесништво оних који скрећу поглед. Пажљиво је развијам са Огњеном Свиличићем, са циљем да причи дамо искреност, дубину и поштовање без искоришћавања трауме.
