Јан касних 1800-их италијански астроном Гиованни Сцхиапарелли уперио је телескоп на Марсу и видео нешто знатижељно: Линеарне карактеристике које је звао каналишто значи „канали“ или „жљебове“. Нездржавање те речи помогао је довести до раширеног уверења да је планета најближа Земљи била домаћин цивилизације.
Амерички астрономер Перцивал Ловелл понио је Сцхиапарелинове запажања и трчао с њима. Постао је опседнут марсовским ознакама које је тумачио као доказ софистициране мреже канала за воду. „Тај Марс је насељен неким бицима неке врсте или других, можемо сматрати сигурним као што је неизвесно шта су она бића могу бити,“ Ловелл је написао у својој књизи 1906 Марс и њени канали.
Сада звучи смешно, али тада се тада није било. У то време идеје о животу се брзо развијало, каже Давид Барон, аутор нове књиге Марсовци: Истинита прича о странском кризу које је заробила Америку. 1858. Цхарлес Дарвин објавио је своју теорију природне селекције. Годину дана касније немачки научници Роберт Вилхелм Бунсен и Густав Роберт Кирцххофф измислили су спектроскоп, који су они и други користили за анализу хемијских потписа у светлу са Сунца и планета. Ове студије су откриле да су и други светови направљени од истих елементарних бирачких састава као на Земљи. Ако се живот развија природним процесом, а све планете формирају на сличан начин, зашто се не би по живот преузео и на црвеној планети?
О подржавању научног новинарства
Ако уживате у овом чланку, размислите о подршци нашем награђиваном новинарству Претплата. Куповином претплате помажете да се осигура будућност утицајних прича о открићима и идејама које данас у облику света у облику света.
Више од 100 година касније научници који траже ванземаљски живот воде се истим резоновањем: Универзум је огроман, а све је направљено од истих основних ствари које смо, па зашто не би било живота другде? Ипак, докази о интелигентном животу изван Земље узели су неколико окрета. У ствари, једина константа је нада: жеља коју многи људи морају доказати да нисмо сами. Питање постојања ванземаљског живота није само неутрална научна расправа – то је важно за људе, укључујући људе који траже тај живот. А наш оптимизам који ћемо пронаћи да је то склоно да се укључи и искључи.
Идеја да је Марс дом цивилизација каналних цивилизација почео је изгубити сјај 1909. године, када је француски астроном ЕУГЕНЕ АНТОНИДИ приметио црвену планету током једног од њених блиских блиских приступа. Линије које је нашао са бољим телескопом и интимнијим погледом, била је оптичка илузија. Ти подаци нису убедили Ловелл, а то није ставио теорију да се одмара 1916. године Научни амерички Управни уредник Валдемар Каемпфферт још увек је уверен да су канали били стварни. Ипак, веровање у напредни живот на Марсу изблиједио је у наредних деценија. Када је маринер 4 свемирска летелица прелетела Марсом 1964., преносећи слике сувог и пустог света, марсовска хипотеза је умрла за добро.
А ни знакови нису обећали ван ванредно другде другде. 1950. године физичар Енрицо Ферми је истакао оно што је назвао „Велика тишина“: Ако је живот вероватно бити обилан, где су сви? Чињеница да се човечанство није чуо од других интелигентних бића постало је познато као Ферми Парадокс. Можда је живот уобичајен, али напредни живот је редак, предложили су научници. Или можда и друге цивилизације често настају, а затим уништавају себе, јер се човечанство чинило ново способним да ради након проналаска атомске бомбе 1945. године.
Астрономи су започели систематичније проучавање питања. 1960. године Цорнелл универзитетског истраживача Франк Драке започео је пројекат Озма, који је користио радио телескоп за скенирање емисија из два далека звезданих система. У 1977. астрономи су ухватили серију радио таласа који су експлодирали 72 секунде, изгледајући више као огромну моћну космичку радио станицу од нечег природног. Назвали су га вов! Сигнал и узбуђен је. Али истог преноса више никада није чуо. За сада је потрага за ванземаљском интелигенцијом (СЕТИ) није нашла убедљиве доказе о емитовању странаца.
Ипак, у последње време постоје нови разлози за надати се. 1992. Астрономи Александер Волсзцзан и Дале Фраил открили су два каменитог света који круже густ, ротирајућу звезду која се зове Пулсар. Иако су те планете бомбардошене превелико зрачења да би били усељива, егзопланетнија открића која је пробијала кроз 2000-ове. Тада је свемирска мисија Кеплер лансирана 2009. године. Открио је хиљаде света изван овог, са више од 5.900 укупно потврђено је у року од времена објаве. „Планете су постале правило, а не изузетак“, каже Натхалие Цаброл, директор Царл Саган Центра за проучавање живота у универзуму у Институту СЕТИ.
Ово богатство света још једном је променило рачуноводство по вероватноћи живота изван Земље. Повратак 1965. Драке је развио формулу за израчунавање шанси за комуникацију са ванземаљским цивилизацијама. То је у обзир стопом формирања звезда, делић звезда са планетама, делић оних који су усељивали, удео усељивих планета који заправо развијају живот, удео тог живота који постаје интелигентно, делић цивилизација које развијају комуникациону технологију и дужину времена које ће вероватно преносити део комуникације. Већина тих променљивих је у то време била непозната – и још увек је – али егзопланет бум помогао је да сужам другу променљиву, а он се креће назад на трећем путу. Сада имамо много бољу представу о томе колико звезда домаћин планета и то је бар већина њих.
Још увек не знамо како је живот почео овде на земљи, тако да не знамо како се то може догодити другде. И не знамо колико су вероватно напредне цивилизације да сами уништавају пресовање за разлоге изван Сета. Али сада знамо да примитивни живот може успевати у дубоко непристојним условима, а то значи да микробични ванземаљци могу бити много лакше пронаћи од интелигентних.
1966. године еколог Тхомас Броцк открио је први екстремница, Тхермус Акуутицус, живећи у врућим базенима Иелловстонеа. Од тада, научници су пронашли микроскопске организме у хидротермалним отворима на дну океана и токсични рудник, у унутрашњости стена и радиоактивној води. Само зато што планета изгледа неплодна не мора нужно значити да јесте. Постоји добар разлог да се мислити да је примитивни живот могао да преживи у закопаним океанима Јупитеровог Месеца Еуропа и Гејзера Енцеладуса, Месец око Сатурна. У базенима топше воде чак и могло би бити и микроба испод ледених капица Марса. Више од једног века након Перцивал Ловелл-а и његове илузорне марсовске цивилизације, наука нам је дала доста разлога да мислимо да нисмо сами, чак и ако се ванземаљци испостави да су једноструки организми, а не архитекти са унутрашњим градим се, чак и да су ванземаљци.
