После годину дана уличних протеста, српски студенти подељени око тога шта би требало да следи | Србија

Мтоком 16-дневног марша од 250 миља (400 км) од Новог Пазара до Новог Сада, Инас Хоџић је и даље био изузетно енергичан. Као и хиљаде других српских студената, пробијао се у град који је прошле јесени постао поприште националне трагедије.

Шеснаест људи је погинуло када се 1. новембра 2024. срушила новообновљена надстрешница новосадске главне железничке станице, што је катастрофа за коју критичари кажу да је открила много више од неисправне конструкције и изазвала највећи протест младих у Србији од пада Слободана Милошевића.

За почетак, гнев студената је био генерализован, урлик протеста против политичког система који су сматрали корумпираним, репресивним и кривим за подстандардне радове на реновирању железничке станице. Али, последњих месеци све већи број њих бруси своје захтеве, позивајући на ванредне парламентарне изборе како би се увела нова политичка класа.

„Ако, после свега, нова власт не успе да донесе правду за 16 жртава урушавања балдахина, чека их иста судбина као и ову власт“, ​​рекао је прошле недеље Хоџић, студент из већинског муслиманског града Новог Пазара.

Он ће се у суботу, тачно годину дана након катастрофе, придружити десетинама хиљада других у Новом Саду на демонстрацијама које имају за циљ да кажу Александру Вучићу, ауторитарном председнику Србије, да они никуда не иду. Покрет предвођен студентима каже да је пробудио дух генерације која је некада била убеђена да је политика бесмислена и да је са собом понела већи део српског друштва.

Њихова дилема је, међутим, јасна: упркос сталној излазности, Вучић остаје на месту, радо одбацује демонстранте као „кукавице и јаднике“, док председава државним апаратом који у великој мери контролише његова странка. Суочени са таквом непомичношћу, ученици размишљају куда крену одавде – и не слажу се увек једни са другима.

Прошлог децембра, када су се први пут окупили на демократским пленумима да расправљају о тактикама и стратегији, јединство је изграђено око заједничког одбијања да се ангажује са успостављеним политичким институцијама. Тај принцип, некада извор снаге, сада је постао изражена линија лома.

Поделе су наглашене прошле недеље када је Европски парламент донео оно што се сматрало најоштријим укором Вучићевој влади до сада. Док су неки поздравили подршку, студентски демонстранти на Филозофском факултету у Новом Саду објавили су саопштење у којем се противе, како су назвали, „очигледних покушаја кооптирања студентског покрета“.

Још једна жаришна тачка унутар покрета је захтев за ванредним изборима. Они који подржавају ту идеју почели су да праве изборну листу за коју кажу да укључује људе изван укоријењеног партијског система у земљи.

Велики део српског друштва подржава овај захтев и позива све опозиционе странке да изађу са избора у знак подршке студентским кандидатима. Две опозиционе странке су већ рекле да хоће.

Бранислав Манојловић, радник Државне електропривреде Србије, подржава захтев за изборима. „Систем треба ресетовати, независно од политичких партија“, рекао је он, „а то ресетовање може да се деси само преко студентске изборне листе, која неће бити вођена партијским интересима већ принципима правде, солидарности и емпатије“.

Међутим, неки студенти упозоравају да улазак у изборну арену ризикује разводњавање првобитних идеала покрета. Синиша Цветић, који се придружио блокадама на београдском Факултету драмских уметности, сматра да је до њих дошло прерано.

Последњих месеци власти су ухапсиле бројне студенте и друге демонстранте, покушавајући да сломе отпор. Полиција је оптужена за бруталност према демонстрантима, укључујући премлаћивање и произвољна притварања. Они негирају оптужбе.

„Студенти су били исцрпљени, суочени са сталним медијским манипулацијама, репресијом и покушајима инфилтрације“, рекао је Цветић. „Позив на изборе наметнут је као ‘неизбежан следећи корак’, али је у суштини значио повратак на систем који смо првобитно одбили.

Уместо тога, тврди он, фокус је требало да буде на „развоју директних демократских структура и повезивању са другим секторима друштва, као што су радници и фармери“.

Други заузимају средину. Ивица Младеновић, члан уређивачког одбора Журнала за савремену централну и источну Европу, види изборе као неопходне, али са ограниченим потенцијалом.

„У контексту у којем су институције заробљене, избори постају простор у којем се монопол моћи барем симболично доводи у питање“, рекао је он. Ипак, додао је, тај изазов „има смисла само ако је повезан са борбом за трансформацију друштвене структуре борбом за аутономне синдикате, бесплатно образовање и независне медије… Ако се борба за изборе претвори искључиво у борбу за промену власти, изгубиће свој еманципаторски потенцијал“.

За Јану Бачевић, професорку социологије и филозофије на Универзитету Дарам, сам захтев за изборима разоткрива ограничења либералне демократије. „Не можете, осим насилном револуцијом, померити тај систем са свог места“, рекла је она. „Само једном је измештена у историји Србије – не 2000. већ 1944. године“, додала је она, говорећи о комунистичким партизанима који су победили нацистичку окупацију.

Иако се нико не може договорити како да напредује са политичком моћи која се накупља на улицама и у блокадама, постоји скоро једногласна сагласност око тога шта је покрет већ постигао.

„Студенти су нас пробудили из наше колективне апатије. Први пут после деценија осетили смо да имамо снаге да донесемо промене, да узмемо ствари у своје руке“, рекао је Манојловић.

Вучић се опирао позивима на ванредне изборе, описујући протесте као координисану кампању која има за циљ дестабилизацију Србије и, без пружања доказа, оптужујући западне владе за мешање. Летос је у писму Гардијану написао: „Србија је демократија. Одржаће изборе пре рока 2027, као што је то доследно чинила више од деценије, а у међувремену напредује у изборним реформама.

Демонстранти обећавају да неће одустати. Манојловић је рекао: „Студенти нас уче како да се изборимо за праведније друштво, јер сами избори неће променити све. Зато морамо сачувати оно што је студентски покрет створио: сталну грађанску партиципацију. На тај начин смо наследили наслеђе студентског покрета.“