Народ Тсимане у Боливији сматра понизност знаком вредног појединца
Давид Мерцадо/Реутерс
То је троп толико изношен да је постао клише: ловци скупљачи деле свој плен равноправно међу племеном са племенитом великодушношћу која није присутна у друштвима са високим приходима. Само што то није тачна слика, према прегледу антрополошких доказа.
„Не постоји друштво у коме постоји истинска једнакост“, каже члан тима Крис фон Руден, антрополог са Универзитета Ричмонд, Вирџинија. Оно што се чини као једнакост је, у ствари, једноставно практично или чак себично понашање.
Запажања наизглед једнаке расподеле богатства у традиционалним друштвима за егзистенцију навела су неке истраживаче да закључе да је подразумевана поставка људских бића алтруизам и једнакост. На пример, филозоф из 19. века Фридрих Енгелс – пријатељ Карла Маркса и снажан заговорник марксизма – засновао је неке од својих идеја на извештајима о егалитарној природи традиционалних култура.
„Али није све дељење без обзира на све са било ким“, каже фон Руден.
Након прегледа постојећих доказа, Вон Руеден и његов колега Данкан Стибард Хокс са Универзитета Дурам у Великој Британији тврде да су неки антрополози погрешно сматрали једнако богатство у заједници као знак да постоји жеља за једнакошћу која га покреће. И док нека традиционална друштва за егзистенцију стављају велики нагласак на једнакост, то би могло бити подстакнуто више забринутошћу појединаца да њихов лични избор може бити ограничен, а не егалитарним етосом. На пример, Мбенђеле, група која живи у Републици Конго, има жалбени процес тзв мосамбо где људи позивају на пажњу широм кампа, а затим гласно артикулишу како су њихова права угрожена.
„Људи не воле малтретирање. Не воле принуду. Не воле ‘велике мушкарце'“, каже Манвир Синг, антрополог са Универзитета Калифорније у Дејвису, који није био укључен у студију. Он сматра да су фон Руден и Стибард Хокс у праву када истичу да би друштво изграђено око заштите индивидуалне аутономије могло изгледати као егалитарно.
Истраживачи су открили да поред жеље за аутономијом, једнакост може бити и производ понашања из сопствених интереса. Уместо да се награде од лова поделе из осећаја великодушности, месо би се могло делити јер ловац не жели да буде бескрајно мучен због тога. Да би подржали ову идеју, вон Руеден и Стиббард Хавкес примећују да су чести и „гласни“ захтеви да ловци поделе храну документовани у многим друштвима сакупљача хране. На пример, запажања су открила да је међу неким заједницама !Кунг – култура која се налази у Анголи, Боцвани и Намибији – око 34 одсто разговора током дана посвећено жалбама на шкртост.
Исто тако, друштво у којем су појединци вољни да деле ресурсе и помажу једни другима није нужно друштво без друштвене хијерархије. У неким културама, статус се додељује онима који су више кооперативни и окренути заједници од других. На пример, народ Тсимане у Боливији сматра да је испољавање понизности и услужности знак вредног појединца. Као такви, вон Руеден и Стиббард Хавкес тврде да би једнакост коју су антрополози документовали у традиционалним друштвима за егзистенцију могла бити резултат оштре конкуренције ко буде најравномјернија особа у групи.
Ова студија је „важан допринос који обједињује низ различитих етнографских примера како би показао опсег и разноликост егалитаризма“, каже Џером Луис, антрополог са Универзитетског колеџа у Лондону. Он каже да је Енгелсова слика „племенитог дивљака“ из 19. века који живи у идиличним, принципијелним групама застарело, „веома дискриминаторно и пристрасно виђење“. Као и код сваке људске групе, ловци-сакупљачи се такмиче, не слажу се и смишљају како да реше своје разлике.
Луис истиче да су људи који живе у традиционалним друштвима за егзистенцију широм света развили „упечатљиве алтернативе“ начинима на које нације са високим дохотком организују своју културу и правду. Нека традиционална друштва за егзистенцију постоје више од 50.000 година и настављају се данас, што, како каже, пружа „веома моћне лекције и алтернативне начине на које можемо размишљати о томе како се организујемо“.
Теме:
