U svetlu sukoba SAD-a i Izraela s Iranom, ovo je pravovremen gostujući tekst jedne iransko-američke edukatorke.
Ona ostaje anonimna kako bi zaštitila svoju porodicu, prijatelje i bivše učenike u Iranu.
„Ljudi su članovi jedne celine“
„Anonimna“ je nastavnica sa više od tri decenije iskustva u radu sa decom širom Irana i Sjedinjenih Američkih Država:
Razmišljala sam o jednoj pesmi s kojom sam odrasla, koju je napisao persijski pesnik Saadi, čije su reči utkane u veliki ručno pravljen persijski tepih koji je Iran poklonio i koji je izložen u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku:
„Ljudska bića su članovi jedne celine, stvorene iz jedne suštine i duše. Ako je jedan član pogođen bolom, ostali članovi biće uznemireni.“
To mi nije samo poezija. To je način na koji sam odgojena. To je kako živim. I to je kako predajem.
Ja sam iransko-američka edukatorka. Svoje putovanje kroz podučavanje započela sam pre više od 35 godina u Iranu, radeći sa decom i duboko verujući u moć obrazovanja da oblikuje živote. U Iranu odrastamo uz duboko poštovanje prema učenju. Porodice imaju visoka očekivanja, a deca su podržavana da uspeju. Obrazovanje nije samo put; to je vrednost.
Kada sam došla u Sjedinjene Države, moj pogled na ulogu nastavnika se proširio. Počela sam raditi sa decom iz celog sveta, različitim jezicima, kulturama i uverenjima, i video sam neštolepe: uprkos razlikama, veoma smo slični. Svako dete želi da bude voljeno. Svaka porodica želi sigurnost. Svaka kultura ceni dobrodušnost, dostojanstvo i nadu.
Zbog raznolikosti mojih učenika u Americi, moje podučavanje postalo je jasnije u pogledu toga ko su oni kao ljudi. Kao nastavnici, provodimo dane gradeći sigurno mesto za naše učenike. U mojoj učionici namerno radim na stvaranju zajednice gde se svako dete oseća vidljivim, cenjenim i poštovanim.
Putem projekata poput našeg rada na porodičnom nasleđu, gde učenici istražuju svoje poreklo i dele lične porodične priče, posmatram kako moji učenici stiču ponos u tome ko su, dok uče da vrednuju druge. Vidim roditelje koji se osećaju uključenima. Vidim decu kako napreduju kada su okružena ljubavlju i dostojanstvom zbog onoga što jesu; vidim Saadijevo stvaranje jedne suštine i duše.
Zato me ono što se danas dešava u svetu duboko rastužuje.
Ne pišem o politici. Politika često deluje kao prostor ispunjen podelama, izobličenjima i borbama za moć koje ne odražavaju istinu života običnih ljudi. Pišem kao nastavnica. Kao majka. Kao ljudsko biće. Kao jedan od „članova jedne celine“ u Saudijevom konceptu.
Najnovije nasilje u Iranu, mestu gde sam živela, učila i pomagala da odrastaju generacije učenika, duboko me uzdrmalo i kida mi srce. Iranski narod, kao i ljudi svuda, ne traži rat. Ne žele štetu drugima. Dugo trpe teškoće i istorijski nisu tražili sukob osim radi odbrane svoje zemlje i jednih drugih.
U iranskoj kulturi postoji snažno uverenje da se postupci vlade razdvajaju od samih ljudi. Ova perspektiva omogućava pojedincima da zadrže svoju čovčnost čak i u kriznim vremenima. Ovo nije politički stav; to je duboko ukorenjena kulturna vrednost. Ova perspektiva oblikovala je kako vidim svet i i dalje me vodi kao edukatora i kao ljudsko biće.
Shodno tome, nikada ne prestajem da razmišljam o deci u ratnim zonama. Mislima na mališane koji se bude uz zvuk eksplozija, a ne ptica. Mislima na strah koji će zauvek nositi, njihovu zbunjenost i gubitak sigurnosti.
Rasplače me da vidim slike ljudi kako formiraju ljudske lance oko istorijskih lokaliteta, pokušavajući zaštititi hiljade godina kulture i nasleđa od štete. Ovo nisu čini ratovanja, ovo su činovi ljubavi, očuvanja, ljudi koji se drže svoje човekovnosti usred uništavanja.
Mi smo svi povezani. Kada jedan deo sveta boli, trebalo bi da osećamo bol svi. Ako ne osećamo, treba da se zapitamo šta gubimo od sopstvene ljudskosti. Šta zaista znači biti čovek?
Kao nastavnici, imamo odgovornost ne samo da podučavamo čitanje, pisanje i matematiku, već i da negujemo saosećanje, empatiju i zajedničko osećanje odgovornosti jedni prema drugima. Naši učenici nas posmatraju. Uče iz toga kako reagujemo na patnju drugih. Šta im mi to učimo o svetu?
Ja ću nastaviti da podučavam svoje učenike s ljubavlju, dobrotom i dostojanstvom, jer i dalje verujem u dobroću ljudi. Čak i dok moja porodica u Iranu živi pod realnošću rata, držim to verovanje. I osećam odgovornost da govorim, da podsetim da svako dete, kao i svako ljudsko biće, zaslužuje sigurnost, brigu i budućnost ispunjenu nadom.
Ali moje je srce uz decu koja žive u strahu, čije su živote poremetile sile koje ne mogu da razumeju. Nijedno dete ne bi trebalo da odrasta ovakvim putem, nigde na svetu.
