Rastući broj roditelja se opire pretjeranoj upotrebi tehnologije u školama. Ali kako se zagovaranje manjeg vremena pred ekranom u učionicama pojačava, preporuke stručnjaka o limitima provedenog vremena pred ekranom postaju suptilnije.
Kao primjer: Američka akademija pedijatara odustala je od preporuke strogih vremenskih ograničenja upotrebe tehnologije kod učenika, u korist novog okvira, objavljenog u februaru, koji se fokusira na kvalitet TV, videa i online sadržaja koji deca konzumiraju. Jedan od glavnih razloga promene: nadgledanje vremena provedenog pred ekranom posao je prevelik za roditelje da ga samostalno preuzmu bez da škole i politike koje ih podržavaju budu na snazi.
Education Week je razgovarao sa Cori Cross, pedijatrom iz Los Anđelesa, koja je pomogla da se razvije novi okvir za vreme pred ekranom, o tome šta nastavnici treba da znaju o preporukama.
Ovaj razgovor je skraćen radi dužine i jasnoće.
Zašto odustati od strogih preporuka o vremenu provedenom pred ekranom?
Ne znam kako vi koristite svoj ekran, ali ja ga koristim za gotovo sve, i kako deca rastu, isto to ostaje. Ako imate pitanje, to je mesto gde idete. Ako želite da vidite vremensku prognozu, to je ono što koristite. Ako želite da kažete dedi, verovatno više ne zoveš, već joj FaceTime-u čeznete. Beleške za školu pišete na ekranima, komunicirate sa svojim nastavnikom preko ekrana.
Granice od dva sata (iz prethodnih smernica AAP) ne uzimaju u obzir da praktično svaka radnja koju odrasla osoba ili tinejdžer danas radi uključuje ekrane.
Bilo bi nemoguće da roditelj sam raspozna koji deo aktivnosti na ekranu je zabava, a koji je komunikacija ili normalno svakodnevno življenje.
Dakle, ono što većina roditelja na kraju radi jeste da podiže ruke i kaže: „pa neću biti sposoban ovo pravilno uraditi, stoga neću ni pokušati.”
Šta je ‘digitalni ekosistem,’ i zašto koristiti taj termin u vašim novim preporukama?
Ovo je samo način da kažemo da sve u ekosistemu funkcioniše zajedno: neke stvari na dobro, neke na loše. U ekosistemu postoje i oportunitetni troškovi.
Ranije smo imali aplikacije koje su bile samo za gledanje. A zatim su postojale aplikacije za interakciju. I onda ne gledate samo YouTube video. Sada možete biti na Discord-u i moći da gledate šta neko radi i da komunicirate s drugim ljudima u realnom vremenu o tome šta gledate. Granice su zamagljene, zar ne?
To je ono što taj termin podrazumeva, da postoji ova međusobna povezanost i da stvari više ne ostaju u svom „kutiju”.
Postoje li dobra ili loša medijska sadržaja?
Razmišljao sam o ovome i razgovarao sa svojom ćerkom jer je pisala rad na tu temu. Ono što sam joj rekao bilo je da zamisli ekrane ili društvene mreže gotovo kao bazen. Bazeni su sjajni. U njima se možete mnogo zabaviti. Takođe se i možete utopiti.
Ne stavljamo decu u bazen bez prethodnih smernica, poput učenja kako da plivaju. Mora da budu određene starosne dobi da bi bili u dubokom delu. Razumemo rizike, i mislim da moramo razumeti iste rizike kada pričamo o medijima i uređajima koji sami po sebi nisu loši, samo ih treba uporabljavati na način koji je primeren osobi koja ih koristi.
Ako želite da nastavite sa analogijom bazena po pitanju društva ili programera aplikacija: osiguravamo da deca mogu da dođu do ivice, da imaju mesta gde da stanu, načine da izađu. Uključujemo to jer znamo da je plivanje po sebi rizična stvar, pa se pobrinemo da to bude uzeto u obzir u razvoju, u izgradnji bazena.
Što smo sada uradili je da aplikacije nisu razvijane za decu.
Kako škole treba da prilaze vremenu provedenom pred ekranom?
Ne smeta mi kada škole koriste video materijale. Smatram da su to zapravo lep dopun školskom učenju. Deca uče na različite načine.
U tom smislu, škole treba da razumeju, naročito kod uzrasta osnovne škole, kada šalju kući sadržaje koji moraju biti urađeni na ekranu, da mnogo ove dece nema isti nivo nadzora kao što imaju u školi. Neko im ne stoji nad glavom dok rade domaći zadatak.
Čini mi se da je postalo normalno da nastavnici očekuju da deca budu dostupna 24/7.
Koja je uloga škola u podršci zdravim navikama korišćenja ekrana kod kuće?
Postoji puno stvari koje škole mogu da urade. Lično, i to nije politika AAP, volim politiku da nema ličnih uređaja u školama. To pomaže deci da se osvrnu sa strane na hodnicima tokom slobodnog vremena, tokom ručka, da komuniciraju licem u lice, da rade na neverbalnim znakovima koje se čini da ne razvijaju dovoljno, i da izađu iz sopstvenih glava. Jer čak i kada sede sa svojim prijateljima, ako svi gledaju u svoje ekrane, ne komuniciraju na isti način.
Škole treba da razumeju da roditelji treba da imaju neku autonomiju u tome kako dozvoljavaju korišćenje ekrana u svojim domovima. Zato, razmišljanje o zadacima i onome što dodeljuju kod kuće, to je važno za škole da urade.
Mnogo škola ima kurikulum digitalnog obrazovanja, i to deci pomaže. To može biti nešto što se može proširiti i na roditelje. Common Sense Media ima neke resurse. AAP ima porodični plan medija koji roditelji mogu da koriste i da razrade šta žele da rade u sopstvenim domovima.
