Američke škole su u deceniji dugoj „krizi učenja“, pokazuje novi izveštaj Projekta za obrazovne prilike na Stanfordu.
Ali, suprotno narativu koji pripisuje padove prvenstveno pandemiji i povećanom vremenu provedenom pred ekranima, autori izveštaja tvrde da postoji i manje citiran faktor na koji se ne obraća dovoljno pažnje: veliki zaokret u federalnoj obrazovnoj politici tokom 2010-ih.
U 2013. godini, godinama pre pandemije COVID-19, rezultati u čitanju i matematici učenika od 3. do 8. razreda širom zemlje počeli su da posustaju—u matematici su se brojke smanjile, a zatim su stagnirale i u čitanju se smanjivale, prema analizi podataka o postignućima na nivou okruga, koja predstavlja oko 35 miliona učenika u zemlji.
Iako su rezultati donekle porasli od najnižih vrednosti tokom ere COVID-a, naročito u matematici, još uvek su značajno ispod ranijih vrhova. U većini okruga širom zemlje učenici ostvaruju lošije rezultate u matematici i čitanju nego pre decenije, pokazuje izveštaj „Education Scorecard“.
„Naš izazov nije počeo ni završio sa pandemijom“, rekao je Thomas Kane, direktor Centra za istraživanje obrazovne politike na Harvardu i jedan od autora izveštaja.
Izveštaj se slaže da su porast upotrebe društvenih mreža, sve veći broj izostanaka i varijacije u iznosu federalne pomoći za pandemiju koji su raspoređeni različitim okruzima doprineli stagnaciji rezultata.
Ali autori takođe tvrde da bi popuštanje politike federalne odgovornosti na kraju ere No Child Left Behind moglo da pokrene padove u postignućima.
Taj sporan obrazovni zakon iz 2002, potpisan od predsednika Georgea W. Busha, uveo je stroge intervencije za škole koje su višestruko zaostajale u napretku, kao što su morali da prevezu učenike u školu sa boljim rezultatima ili da prođu kroz značajnu restrukturaciju.
Ideja da snažna odgovornost predstavlja ključ uspeha dobila je na zamahu u obrazovnim krugovima tokom protekle godine. U januaru, kada su najnoviji rezultati Nacionalnog evaluacionog napretka učenika (NAEP) pokazali slične obrasce kroz desetogodišnje periode, neki zagovornici su pozivali na povratak test-baziranih sistema odgovornosti koji su, po nekim studijama, doveli do NAEP-ovih dobitaka početkom 2000-ih.
Administracija Baraka Obame počela je da izdaje olakšice pod tim zakonom 2011. godine kako bi ublažila njegov pristup.
„Znamo da uzlaznim putem, odgovornost zasnovana na testovima igrala je ulogu,“ rekao je Kane. „Teže je utvrditi da li je i na putu dolaska imala ulogu.“
Ipak, autori izveštaja pišu da je taj pomak politike doveo do toga da države identifikuju znatno manji broj škola za poboljšanje i da se primenjuju agresivne intervencije za preokret—pomak koji je Kane uporedio sa „gašenjem alarma za dim“.
„Sistemi odgovornosti uvek će biti neprihvatljivi. Nije prijatno biti odgovoran za rezultate učenika,“ rekao je Kane. „Ali verujem da je taj osećaj nelagodnosti neophodan sastojak za napredak.“
Manje ‘koherentne podrške’ od država, tvrde neki zagovornici
Kada se Anjanette McNeely 2009. godine vratila u nastavu, radila je u jednoj osnovnoj školi u Juti koja je bila „na ivici“ neispunjavanja „određenog godišnjeg napretka“, naziva zakona za ispunjavanje godišnjih ciljeva testiranja, kako je ona rekla.
McNeely je karijeru započela 1990-ih u istoj školi, koja ima visok procenat učenika iz siromašnijih porodica. Napustila je nastavu kada su joj deca bila mala. Kada se vratila, rekla je da su razlike u podršci koju je distrikt pružao toj školi bile očigledne.
Pod pritiskom da ostvari ciljeve postignuća, distrikt je ulagao u snažnije administratore, zapošljavao tutore i doveo konsultanate, rekla je. „Fokus je bio stvarno na podršci nastavnicima da postignu bolje akademske ishode, na drugačiji način nego ranije,“ dodala je. „To me naučilo kako da uspostavljam intervencije i skupljam podatke, i prilagođavam svoj nastavni pristup.“
Ovo je, teoretski, bio način na koji je trebalo da funkcioniše politika odgovornosti—da podstakne države i distrikte da ulože vreme i resurse neophodne za pravi akademski napredak.
U praksi su neki aspekti NCLB-a pokazali se problematičnim.
Intenzivan fokus na rezultate iz čitanja i matematike, kako su mnogi tvrdili, podsticao je „podučavanje po testu“ i zatvarao je vreme u danu za predmete koji se ne testiraju, poput društvenih nauka i umetnosti. Stigma povezana sa označavanjem kao učenika kojima treba poboljšanje stvorila je „model vođen strahom“, rekao je Juan D’Brot, zamenik direktora Centra za procenu, koji savetuje države i distrikte oko testnih sistema.
NCLB je postavio slavodobitno ambiciozan—a po nekim ocenama, i nemoguć—cilj: 100% učenika bi trebalo da bude pismeno u čitanju i matematici do 2014. godine. Olakšice administracije Obame značile su da mnoge države počnu da identifikuju znatno manje škole koje nisu ispunile kutije, primećuje izveštaj.
Kada je Kongres 2015. godine zamenio NCLB sa Every Students Succeeds Act (ESSA), sistem se ponovo promenio. Države su razvile sopstvene mere odgovornosti koje su kombinovale rezultate testova sa drugim faktorima, kao što su angažman učenika i klima u školi, a broj škola identifikovanih za poboljšanje nastavio je da bude ispod nivoa zabeleženog tokom ere NCLB.
„Ovo je bila namerna odluka političara da se stavi veći naglasak na manji broj škola, a istovremeno da države dobiju mnogo veću fleksibilnost u tome kako intervenišu u tim školama,“ rekao je Nicholas Munyan-Penney, pomoćnik direktora politike za P-12 u EdTrust, organizaciji koja se bavi zagovaranjem i pravom jednakosti i koja je igrala značajnu ulogu u savetovanju zakonodavaca o NCLB-u.
„Vidimo manje konkretnih, visokorizičnih intervencija koje bi zaista mogle naterati ljude na akciju, i manje koherentne podrške koje dolaze od država,“ dodao je.
Prema ESSA, distrikti sa školama najnižeg nivoa performansi i dalje moraju da razviju planove za poboljšanje, a države prate njihov napredak. Ako se ne poboljšaju nakon određenog broja godina, država reaguje sopstvenim planom.
Međutim, nedavne analize, uključujući i one iz federalne vlade, pokazale su da su te škole često ostajale bez jasnih strategija za napredak ili finansijskih sredstava za sprovođenje planova za preokret.
„Nismo baš dobri u jasnom povezivanju informacija koje dolaze iz sistema odgovornosti, bilo kroz testove ili druge indikatore… šta da radimo s tim u smislu naših očekivanja za unapređenje škola?“ rekao je D’Brot.
Koalicija odgovornosti „isparila“
Gledajući napred, rekao je Kane, države bi trebalo da uzmu u obzir padove u postignućima tokom ere COVID-a prilikom identifikacije škola za unapređenje.
Izveštaj Education Scorecard opisuje ono što naziva „obnovljenom U-oblom“ (U-shaped) reakcijom: distrikti sa najvišim primanjima u zemlji postigli su veći akademski oporavak, isto kao i distrikti sa najnižim primanjima koji su dobili najviše pomoći u toku pandemije. Distrikti srednjeg dohotka zabeležili su najmanji napredak, kako autori navode.
Škole treba da imaju kohernetne strategije za poboljšanje čitalačkih i matematičkih ishoda, rekao je Kane, ali povratak federalnoj infrastrukturi odgovornosti iz prošlosti mogao bi biti teško prihvatljiv.
„Mnogo od pokreta ka odgovornosti izgrađeno je na koaliciji centra-desnice i centra-lijevo. Ta koalicija je, nažalost, isparila,“ rekao je. „Nećemo je ponovo sagraditi na nacionalnom nivou uskoro, ali se nadam da će je neke države.“
Administracija Donalda Trumpa podsticala je države da apliciraju za olakšice u vezi sa nekim ESSA-ovim zahtevima, uključujući one koji se tiču procene i odgovornosti.
Zvaničnici Uuza (U.S. Department of Education) rekli su da je svaka fleksibilnost data državama u ovom okviru usmerena na unapređenje akademskog postignuća. Međutim, neki demokrate u Kongresu brinu da olakšice mogu omogućiti državama da zaobiđu ESSA-ov fokus na podršku učenicima iz istorijski marginalizovanih grupa (škole bi trebalo da intervenišu kada grupe učenika, poput onih sa individualnim obrazovnim programima ili učenika koji uče engleski jezik, zaostanu za svojim vršnjacima).
„Mi se povlačimo ka ovom sloganu „vratimo sve državi“, … ali nisu sve države podjednako pozicionirane; nije ni sve distrikte snažno vođstvo,“ rekla je Cheryl Oldham, izvršna potpredsjednica za ljudske resurse u Bipartisan Policy Center, i bivša zvaničnica za obrazovanje u administraciji Džordža V. Buša.
„Ljudi koji će najviše trpeti su deca koja ne mogu da čitaju ili da rade matemiku.“
