Zatvaranje škola—koje se često promoviše kao finansijski odgovorna strategija prilagođavanja distriktu sa ograničenim sredstvima—često ne poboljšava finansijsko stanje distrikta, prema новoj studiji iz Kalifornije.
Štaviše, svaka novčana ušteda zaista ostvarena zatvaranjem zgrade škole uglavnom se nadoknađuje gubitkom finansiranja kada učenici pogođeni tim zatvaranjem napuste distrikt kako bi pohađali školu negde drugde.
Studiju je vodio Frensis Pearman, asistent-profesor obrazovanja na Univerzitetu Stanford, koji je analizirao podatke o zatvaranju škola širom Kalifornije u periodu od 2011. do 2019. godine.
Ova studija doprinosi sve većem broju istraživanja koja ukazuju da naizgled jednostavno rešenje da radom manjeg broja školskih zgrada distrikti smanjuju rashode nije tako jednostavno. Dolazi u vreme kada distrikti širom zemlje, suočeni sa opadanjem broja upisa i neizvesnošću u vezi sa budućim finansiranjem iz državnih i saveznih izvora, objavljuju planove za smanjenje svoje fizičke infrastrukture.
“Pretpostavka je toliko ukorenjena u logici odluka o zatvaranju da se očekuje da zatvaranja uštede novac, pa lideri zaista mogu imati poteškoća u borbi protiv tog razmišljanja. Ovo je veoma važan deo dokaza kako distrikti vode ove razgovore i donose odluke,” rekla je Mara Tieken, profesorka obrazovanja na Bates Collegeu u Mejnu, koja je proučavala efekte zatvaranja škola. Nije bila uključena u novu Pearmanovu studiju.
Pearman nije bio dostupan za komentar.
U poslednjim godinama, distrikti—često manji, ruralni, ali i veći urbano orijentisani sistemi suočeni sa znacajnim opadanjem upisa—turnirali su se ka zatvaranjima kampusa starih ili slabije popunjenih škola, u nadi da zatvaranje tih zgrada smanji fiksne troškove za struju, grejanje i hlađenje, kao i održavanje. Ponekad distrikti gledaju zatvaranja i kao priliku da održe ili prošire akademske programe, jer je teško održavati te programe za opadajući broj učenika.
Distrikti obično pokušavaju da preraspodele nastavnike u druge škole, umesto da ih otpuste, pa su mogući, ako ih ima, samo minimalni uštede na zaposlenima—koji čine najveći deo rashoda u budžetima distrikta.
Ranija istraživanja su pokazala da distrikti mogu očekivati uštedu od manje od 5% ukupnog budžeta pri zatvaranju jedne škole, a rezultujuće posledice po zajednicu često su široke i narušavaju moral pogođenih.
Druga istraživanja su takođe otkrila da čak i kada se zgrada zatvori i učenici i nastavno osoblje presele drugde, sama zgrada i dalje košta novac. Distrikt mora da plaća određene troškove održavanja zatvorenih zgrada kako one ne bi postale ružni vizuelni uslovi u susedstvu. A proces zatvaranja zgrade košta novac, isto kao i priprema objekta za prodaju.
Naučena studija iz Kalifornije ojačava ta otkrića, sugerišući da zatvaranje škola smanjuje i rashode po učeniku i prihode za otprilike 440 dolara po svakom učeniku—što praktično znači da distrikti ostaju na nuli.
Studija je takođe otkrila da zatvaranja uzrokuju pad prosečne upisanosti distriktu za oko 287 učenika u narednih pet godina; u Kaliforniji to znači oko 2,4 miliona dolara godišnje izgubljenog novca prema dodeljenim sredstvima po učeniku od strane države. Istovremeno, zatvaranja nisu imala značajan uticaj na broj zaposlenih u distriktu. Drugim rečima, distrikti gube sredstva po učeniku za učenike koji se upišu drugde nakon zatvaranja objekta, dok zadržavaju troškove zapošljavanja, kaže istraživanje.
“U eri u kojoj postoji pomeranje ka privatizaciji, postoji još više načina na koje učenici mogu napustiti distrikt, pa pretpostavljam da će, ako ništa drugo, zatvaranje postati još manje fiskalno opravdana opcija u budućnosti,” izjavila je Tieken.
Podudaranje nalaza sa rezultatima prethodnih istraživanja koja su pokazala da zatvaranje škola može naškoditi postignućima učenika i dugoročnim ishodima, te da učenici boja su disproporcionalno pogođeni, znači da škole treba pažljivo da procene posledice zatvaranja u odnosu na koristi, navodi Stanfordova studija.
Ako distrikti ipak razmotre zatvaranje zgrada, trebalo bi da naprave poštene procene potencijalnih negativnih uticaja u odnosu na koristi, izjavila je Tieken.
Nešto od vodilnih pitanja koja mogu pomoći u tom procesu: Da li zatvaranje škole donosi značajnu uštedu novca, i na koji način? Da li zatvaranje škole povećava akademske mogućnosti učenika? Ima li dovoljno mesta u konkurentskim ili programima izbora u školama kojima bi učenici bili upisani nakon preraspodele, da bi im se omogućio pristup? Da li je teret zatvaranja pravedno raspoređen kroz demografske grupe? Kako bi zatvaranje uticalo na lokalnu zajednicu van školskog sistema, uključujući lokalnu ekonomiju?
Zatvaranje škole i dalje može imati smisla za neke distrikte nakon što se svi ovi faktori sagledaju, rekla je Tieken.
U tim slučajevima, lideri distrikta trebalo bi da budu namerno u načinu na koji saopštavaju odluke i da unapred planiraju kako bi pogođena deca dobila obrazovanje koje ne bi trpelo. Škole bi mogle razmotriti da tokom nekoliko godina imaju dva titulna maturanta, ili da se preusmere učenici i spoje srednje škole, uz određenje ograničenog broja mesta u naprednim kursevima za učenike iz zatvorene škole, rekla je Tieken.
“Ovo su male mere koje možete preduzeti kako biste obezbedili pristup ili ga proširili za učenike, i kako biste osigurali da ove prilike budu stvarno dostupne svim učenicima,” dodala je Tieken.
