Dva zakona koja bi povećala federalno uključivanje u nastavu čitanja prošla su kroz odbor Senata u četvrtak, signalizujući nastavak interesa Kongresa za pokret „nauka o čitanju“.
Jedan, dvostrano podržani READ Act, uvešće nove zahteve u postojeće savezničke grantove za pismenost kako bi podržao ranu proveru poteškoća sa čitanjem i nastavu zasnovanu na dokazima, te preusmerio deo sredstava ka državama sa najnižim rezultatima u čitanju.
Drugi, Zakon o disleksiji u 21. veku, promeniće način na koji se poremećaj u čitanju, disleksija, klasifikuje u okviru saveznog zakona o invaliditetu, uspostavljajući disleksiju kao sopstvenu kategoriju.
„U najvećoj zemlji na svetu ne možemo se pomiriti s činjenicom da mnoga deca i dalje imaju poteškoća da čitaju na nivou svog uzrasta, i da samo 1 od 3 učenika završava srednju školu kao vešti čitači“, izjavila je senatorka Maggie Hassan, demokratska iz Nju Hempšira (D-N.H.), jedan od su-podnosilaca READ Act, tokom sednice Odbora Senata za zdravlje, obrazovanje, rad i penzije (HELP) u četvrtak.
Oba zakona sada idu pred puni Senat.
READ Act i odobrenje od odbora pokazuju rastući zamah u Kongresu za „nauku o čitanju“, pokret koji je do sada uglavnom vođen od strane država. Od 2020. godine više od 40 država usvojilo je zakone koji zahtevaju ili podstiču škole da koriste prakse zasnovane na dokazima kako bi mala deca učila da čitaju.
U jednom od Predstavničkih doma fiskalnih doprinosa za 2027. godinu, navodi se sazivanje druge Nacionalne komisije za čitanje; originalna stručna komisija iznela je 2000. izveštaj o istraživanju čitanja koji je postao ključan dokument u pokretu nauke o čitanju.
„Hajde da učimo od država poput Luizijane i Misissipija i da sprovedemo dokazane reforme kako bi svako dete imalo moć da čita i ostvari svoj puni potencijal,“ rekao je predsedavajući Odbora, Bill Cassidy, republikanac iz Luizijane (R-La.), glavni sponzor READ Act.
Više od 100 nacionalnih i lokalnih grupa za zagovaranje čitanja podržalo je ovaj zakon. „Predoliko dugo, previše porodica gleda kako im deca zaostaju bez podrške kakvu zaslužuju. Današnje glasanje šalje jasan poruku da naša kriza pismenosti zahteva akciju,“ izjavila je Keri Rodrigues, predsednica Nacionalne unije roditelja (National Parents Union), u saopštenju.
Ali drugi dovode u pitanje potrebu za federalnim zakonom. „Više od 40 država je već usvojilo reforme zasnovane na nauci o čitanju; kakav je razlog da Deda Sjedinjenih Država pokušava da izađe i vodi ovu povorku?“ napisao je Mike Petrilli, predsednik Tomasa B. Fordham Instituta, u junu, u pismu za Education Week.
Federalno delovanje bi, po njegovom mišljenju, moglo imati „nepoželjne posledice“, rekao je u emailu Education Weeku, potencijalno politizujući pitanje koje je pokazalo privlačnost među državnim zakonodavcima na obe strane političkog spektra.
Zakon o čitanju bi zahtevao pristupe zasnovane na dokazima
Poslednji veliki pokušaj federalne vlade da oblikuje nastavu čitanja bio je Reading First, program grantova vredan milijardu dolara godišnje, pokrenut pod predsednikom Georgom W. Bushem, koji je finansirao škole koje koriste metode i materijale zasnovane na „naučno zasnovanom istraživanju o čitanju“.
Procene ovog programa pokazale su da je poboljšao veštine fonike učenika, ali nije uticao na razumevanje pročitanog, te je Kongres prekinuo finansiranje 2009. godine.
READ Act ne stvara novi program, već uvodi nove zahteve postojećem: sveobuhvatnom programu za razvoj pismenosti u državama (Comprehensive Literacy State Development), koji trenutno primaju 23 države.
Zakon, koji je prošao iz odbora uz rezultat 20-2, zahteva da sve države koje primaju ova sredstva obezbede rani screening pismenosti i intervencije za učenike kojima su potrebne. Škole bi takođe morale da obaveste roditelje ako su deca u riziku od poteškoća u čitanju.
Države bi takođe morale da ocene programe za pripremu nastavnika u skladu sa pristupima zasnovanim na dokazima.
Ostale odredbe podstiču ulaganja u visokokvalitetne nastavne materijale, obuku nastavnika i tutorstvo, kao i letnje programe učenja.
Predlog bi takođe namenio 10% ukupnih grant sredstava državama sa najnižim rezultatima u četvrtom razredu po Nacionalnom ocenjivanju progresа u obrazovanju (NAEP). Te države bi morale da sprovedu državnu procenu potreba za pismenost i plan nastave zasnovan na toj proceni.
Mnoga od ovih mera oponašaju korake koje su države preduzele u svojim zakonima o čitanju. Neke, poput Misissippi i Luizijane, zabeležile su napredak na nacionalnim merama napretka učenika. Ali nisu sve države koje su usvojile zakone vidеле porast rezultata.
Vođe obrazovnih tela i istraživači upozoravaju da način na koji se politike primenjuju ima važan značaj, naglašavajući potrebu posvećenih i informisanih rukovodilaca škola i okruga koji mogu da interpretiraju istraživačke nalaze i pokrenu zamah ka promenama.
Senatori raspravljaju o kontroverznoj definiciji disleksije
Zakon o disleksiji u 21. veku, drugi zakon vezan za čitanje koji je došao pred HELP Odbor u četvrtak, naišao je na još rasprave. Usvojen je sa 12–10.
Trenutno, savezna legislativa o invaliditetu uklјučuje disleksiju—a poremećaj koji može otežati deci učenje čitanja i pravilnog pojavljivanja reči—kao „specifični poremećaj u učenju“, kategoriju koja obuhvata poremećaje povezane sa slušanjem, govorom, čitanjem, pisanjem i matematikom.
Predlog bi zakona prerasporedio disleksiju u sopstvenu kategoriju. Disleksiju definiše kao „neočekivanu poteškoću u čitanju kod osobe koja ima inteligenciju da bude znatno bolji čitalac, najčešće uzrokovanu teškoćom u fonološkoj obradi (prepoznavanje pojedinačnih zvukova govornog jezika), što utiče na sposobnost govora, čitanja i pisanja.“
U četvrtak je Cassidy rekao da izdvajanje disleksije na taj način može olakšati deci da dobiju podrške koje škole trebaju.
„Uradili smo ovo za autizam, i to je dalo razliku za autizam,“ rekao je. „Povećalo je screenings, identifikaciju i broj učenika koji dobijaju odgovarajuće prilagođene usluge ako imaju autizam.“
Međutim, zakon se protivi velikom broju vodećih organizacija za istraživanje i zagovaranje invaliditeta, uključujući Savet za izuzetnu decu i Međunarodnu asocijaciju za disleksiju.
Delom, protivljenje se oslanja na definiciju disleksije navedenu u nacrtu zakona.
„Definisanje disleksije kao ‘neočekivane’ na osnovu ‘inteligencije’ vraća nas na model identifikacije zasnovan na IQ-postignuće,“ napisalo je Udruženje za poremećaje u učenju Amerike u svom izražaju stava o predlogu.
„Mnogi istraživači tvrde da model razlikovanja može ostaviti mnoga deca neotkrivena.“
„Ovo je veliki, duboko kontroverzan preokret,“ rekao je senator Chris Murphy, D-Connecticut, pre glasanja u četvrtak. Napomenuo je da 27 država zabranjuje korišćenje modela razlikovanja za identifikaciju učenika sa disleksijom.
„Kada definišete disleksiju kao odnos između inteligencije i sposobnosti čitanja, kada se učenici procene na osnovu niže inteligencije… oni ne dobijaju usluge.“
U odgovoru na kritike Murphya i drugih senatora, Cassidy je rekao da je važno razlikovati disleksiju od drugih „kognitivnih poremećaja“ koji bi mogli uzrokovati poteškoće u čitanju.
„To je pogrešna saosećajnost da kažemo: ‘sve ćemo vas tretirati isto’“, dodao je.
