Personalizovano učenje putem AI tutora često promovišu zagovornici obrazovne tehnologije.
Ali ima li iko ko kupuje ono što nude?
„Pravi problem nije tehnički”
Michael Pershan je nastavnik matematike koji piše o podučavanju na pershmail.substack.com:
Pre više od deset godina, Bill Gates je uložio pola milijarde dolara u promociju personalizovanog učenja—korišćenje tehnologije za individualizovano prilagođavanje nastave učenicima. On je sigurno mogao da zaposli tim svetskih tutora da poduči svoje dve ćerke. Ali Phoebe i Jennifer Gates, danas odrasle, umesto toga su pohađale Lakeside School u Sijetlu, istu školu koju je i on pohađao.
Nije to samo priča o Gatesima. Najbogatije porodice na svetu zapošljavaju asistente, dadilje, trenere, kuvare, trenere i (naravno) tutore, dok svoju decu šalju u škole gde deca uče konvencionalni kurikulum okruženi vršnjacima.
Šta se dešava? Zašto ne bismo iznajmili svetske tutore i potpuno izbegli školu?
Odgovor je: Ne žele to.
Sanjanje personalizovane prilagođene nastave uz pomoć tehnologije seže bar do početka prošlog veka. Uobičajena priča kaže da je ova vizija razočarana usled nesavršene tehnologije. Ovo je optimistična naracija; ako je tehnologija problem, bolja tehnologija je odgovor.
Uz to, ljudski tutori lako bi mogli da pruže ono što neuro-naučnik Erik Hoel naziva „aristokratskim tutorstvom.” Međutim većina bogatih roditelja uporno odlučuje da njihova deca idu na konvencionalne privatne škole, a relativno mali broj njih se potpuno opredeljuje za nastavu jedan na jedan.
Čujem vas — ja sam nastavnik matematike. Neću ovde da tvrdim da je škola sjajna i da je svi vole. Ali postoje određene činjenice koje treba pomenuti.
Prvo, za razliku od zagovornika tehnologije, roditelji nisu naročito zainteresovani da decu guraju ka većim postignućima u učenju. Sposobnost tutora, bilo ljudskih ili digitalnih, da pomogne učenicima da savladaju više nego što se trenutno očekuje nije široko privlačna.
Ako bi bilo drugačije, učili bismo tokom letnjih raspusta, izvlačeći još veća akademska dostignuća. Joe Liemandt iz Alpha School, koji tvrdi da njegov softver može udvostručiti brzinu učenja, kaže: „samo 10% roditelja brine o vrhunskim akademskim rezultatima.” Ogromna većina roditelja prosto nije motivisana mogućnošću da učenik osmog razreda polaže kalkulus. (Alpha se, međutim, okrenuo prodaji minimizacije akademskog sadržaja roditeljima—da deca mogu završiti brzo i preći na druge, zanimljivije stvari. Tek će se videti da li će ovaj argument biti uspešniji u privlačenju upisa i uspehu na javnom obrazovanju „tržištu.”)
Drugo, većina roditelja vidi društvene aspekte školovanja kao privlačne. Uključujem i sebe u ovu tvrdnju. Kada dođe vreme za roditeljsko–nastavnički sastanak, zanima me na koji način moja deca komuniciraju sa drugom decom: da li školu shvataju ozbiljno? Da li su prema nastavnicima uvažavajući? Da li prave prijatelje i ponašaju se prikladno? Društvena priroda školovanja naravno ima i svoje mane. Može podsticati kulturnu homogenost, a ponekad i biti represivno. Ali za većinu ljudi društveni aspekt škole je privlačan. Ovo je sigurno razlog zašto je Mark Zuckerberg, umesto da angažuje tutore, osnovao malu privatnu školu u sopstvenom domu kojoj su prisustvovala druga deca (čak i ako je to izazvalo sukob sa gradsko kodom).
Skeptici individualizovanog učenja često ukazuju na izuzetnu stabilnost retorike o personalizaciji. Mogu se pronaći citati iz 1920. godine koji bi se lako mogli pripisati današnjim tehnološkim direktorima. Delimično je to zato što se izazovi vide kao tehnički. Neuspeh RocketShip, School of One, AltSchool, Summit i Khan Academy‑ovog Khanmigo da ostvare dramatične uticaje na obrazovanje koje su želeli ostaje znak neriješenog inženjerskog problema—kako napraviti softver koji je angažovan i inteligentan kao čovek.
Ali pravi problem nije tehničke prirode. Problem je što san o personalizovanom instrukcijom u suštini nije popularan. Čak i sa savršenom tehnologijom—a trenutna tehnologija je daleko od savršene—njena privlačnost ima granicu. Jednostavno, većina ljudi više voli socijalno učenje. Što nije da Silicijumska dolina neće uspeti da nam nametne ovu revoluciju—ako to uradi, mnogi od nas bi bili prilično nezadovoljni.
Zahvaljujem Michaelu na doprinosu njegovih misli.
Razmislite o slanju pitanja koje bi odgovorilo u budućem postu. Možete mi poslati na lferlazzo@epe.org. Kada ga pošaljete, javite mi da li mogu da koristim vaše pravo ime ako bude odabrano ili da li biste radije ostali anonimni i imate li na umu pseudonim.
Možete me takođe kontaktirati na X na @Larryferlazzo ili na Bluesky na @larryferlazzo.bsky.social
Podsetnik; možete se pretplatiti i primati ažuriranja ovog bloga putem e-pošte. A ako niste propustili nijedan od istaknutih trenutaka iz prvih 13 godina ovog bloga, možete pogledati kategorizovanu listu ovde.
