Mnogo država i školskih okruga razrađuje i usvaja dokumente pod nazivom „portret maturanta“ koji naglašavaju ključne veštine, osobine i načine razmišljanja koje učenici treba da razviju do završetka školovanja.
Najmanje 26 država ima portret maturanta ili smernice za okruge da kreiraju sopstveni, prema izveštaju za 2026. godinu organizacije America Succeeds, neprofitne organizacije koja se bavi obrazovanjem i razvojem radne snage.
Ali, da li ti portreti utiču na promene u kurikulumu, nastavi, proceni i stručnom usavršavanju nastavnika kako bi se učenicima pomoglo da razviju ove veštine?
Još uvek ne, zaključuje nacrt istraživačke studije koja je predstavljena i diskutovana na ISTELive 26 + ASCD godišnjoj konferenciji, događaju posvećenom tehnologiji i kurikularnom pristupu za nastavnike, održanoj u Orlandu, Florida, početkom ovog leta.
Istraživači su intervjuisali lidere iz 15 školskih okruga u SAD-u, veličine od 750 do 82.000 učenika, koji su bili u procesu implementacije portreta maturanta.
Otkrili su da je napor za implementaciju devet okruga u toku, ali još uvek nesistemski; pet okruga pokazuje koordinisanije napore; i samo je jedan okrug imao „transformacionu integraciju“ u većini ili svim ispitivanim domenima. Istraživački rad je trenutno u procesu recenzije.
U nedavnom intervjuu za Education Week, istraživači—Scott McLeod, profesor vodstva u obrazovanju na Univerzitetu Colorado Denver, i Lori McEwen, vanredni profesor obrazovne politike i prakse na Boston College i edukacioni savetnik—raspravljali su o tome šta portret čini transformativnim i kojim izazovima se suočavaju okruzi u ostvarenju toga.
Ovaj intervju je uređivan radi dužine i jasnoće.
Kako okruzi osiguravaju da ti portreti nisu samo još jedan poster na zidu?
McEwen: Za mnoge [lideri okruga], sve počinje njihovim uverenjem u to. Nekoliko njih je govorilo koliko im je to važno, obećanje da posedovanje portreta može da podrži ove promene i da pomogne učenicima da razviju ove veštine.
Još nešto što smo otkrili jeste da su neki lideri primenili pristup koji je veoma grassroots — dopuštajući nastavnicima da odlučuju kako će dozvoliti i podržati da portret bude prisutan u njihovom učenju. U jednom okrugu gde su se nastavnici udružili, uspeli su da sami razviju neke stvari i zatim su posetili učionice jednih drugih. To je krenulo brže nego što je predviđeni plan, u smislu njihovog razvoja uvođenja portreta u različite elemente škole. Dakle, postoji taj nivo grassroots inicijative, autonomije nastavnika, agencije nastavnika koju smatram veoma važnom.
Šta ste otkrili u vašem istraživanju?
McEwen: Pogledali smo implementaciju okruga kroz kontinuum usklađenosti. Otkrili smo da distrikti nisu jednostavno u jednom mestu na tom kontinuumu: mogu biti na jednoj tački u jednoj oblasti, a na drugoj tački u drugoj oblasti.
U jednom od naših okruga otkrili smo da, iako su mnogo radili na portretu — bio je u programu studija, bio je definitivno glavna smernica — nisu to posebno upisali u dokumente kurikuluma. Nisu bili toliko daleko na kontinuumu jer nisu kodifikovali to u toj oblasti, ali su u drugim oblastima napredovali, posebno kada je reč o usvajanju od strane zainteresovanih strana.
To nije binarno — nije da ga implementirate ili ne. Postoji mnogo elemenata sistema koji su važni za bilo koju inicijativu.
Zaista je bilo poučno koliko je ljudi bilo uzbuđeno i entuzijastično, ali nisu napravili sledeći korak da ga strateški kodifikuju u sve ostale procese i dokumente o načinu na koji vodite sistem.
Koje prepreke prate „portret maturanta“ inicijative u uticaju na način rada škola?
McLeod: Ono što smo oboje videvani i ponovljeno je da je broj jedan problem kako duboko su ukorenjeni naši mentaliteti o tome kakva bi škola trebalo da izgleda. Portreti pozivaju škole da preispitaju, u mnogim aspektima, osnovnu svrhu, premise i procese P-12 školstva.
Škole koje su dizajnirane da pripreme decu da budu dobri regurgitatori sadržaja nižeg nivoa izgledaju potpuno drugačije od škola čija je namena da pripreme buduće rešavače problema spremne za globalne izazove. Portreti pozivaju ljude da krenu ka nekim novim pravcima, a naša uverenja, mentaliteti i prethodna iskustva o tome kakva bi škola trebalo da bude i kako bi trebalo da izgleda, stalno nas vuku nazad ka tradicionalnom modelu. Uvek postoji ta suštinska tenzija koja nadvlači sve ovo.
McEwen: Još jedan veliki izazov koji su naši ispitanici naveli bio je pandemija COVID-19. Ne mogu da kažem koliko ih je reklo: „Evo bili smo na pravom putu, počinjali smo, ljudi su bili uzbuđeni“, a ono što je COVID-19 zapravo uradio jeste da je neke ljude vratio na osnove. Bilo je veoma teško videti učenike kako uče na daljinu. Nastavnici su bili preopterećeni. Zamisao da ćemo napraviti više promena kada se ljudi vrate, umesto da se vratimo na ono što smo navikli, bio je preveliki zalogaj za mnoge od naših distrikata.
Studija navodi procenu kao izazov s kojim se distrikti suočavaju. Možete li to pojasniti?
McLeod: Nastavnici su navikli da procenjuju niži nivo učenja — kvizovi, testovi, eseji, ispiti; višestruki izbor, popunjavanje praznina, pisanje petodelnog eseja. Kada se počne govoriti o proceni saradnje, kreativnosti, kritičkog razmišljanja ili globalnog građanstva, nastavnici i školske sredine opšte nisu upoznati sa tim kakvi bi ti oblici procene trebalo da izgledaju.
Ljudi će reći da je to ono što želimo, ali ne znamo kako da to procenimo. A pošto ne znamo kako da to procenimo, vratićemo se na procene koje poznajemo, što naravno vraća nastavu na ono što smo oduvek radili. Ako koristimo procene nižeg nivoa, bićemo primorani da se bavimo nastavnim sadržajem nižeg nivoa.
McEwen: Nadam se da niko ne pokušava da kaže da portret treba da bude nešto što se ikada ocenjuje na tradicionalan način, tako da neka deca budu „B“ komunikatori, a druga „A“ saradnici. U tom razmišljanju postoji problem, jer sve treba da bude procenjivo na taj način.
Koje su neke od načina na koje škole već idu ka izgradnji kompetencija iz „portreta maturanta“?
McLeod: Jedan od razloga zbog kojih mnogi učenici uspevaju na svojim putanjama u [karijerno-tehničkom obrazovanju], jeste što nisu samo pasivni posmatrači u učionicama; oni aktivno primenjuju ono što uče i stvaraju. To je ta praktična, primenjena priroda posla koju portret poziva, a već vidimo znakove uspeha na mestima poput CTE i vanškolskih kluba robotike, debatnog tima i pozorišta. Samo još nismo prebacili to u engleski jezik, matematiku, nauke ili šta već.
McEwen: Imali smo mnogo lidera koji su govorili o uvođenju učenja zasnovanog na projektima i pokušajima da učenici budu angažovaniji u realnim primenama. CTE bi bio najbolji primer toga, ali vidimo i druge kako to rade kroz značajne projekte i značajno projektno učenje. Tamo smo videli kako se sve to može spojiti u akademskoj učionici.
