Koliko novca će ići učenicima javnih škola kroz novi federalni program stipendija zasnovan na poreznom kreditu? I ko bi najverovatnije imao korist?
Ova pitanja su važna dok države razmatraju da li će se priključiti programu do 1. januara. Ali, to su i izazovna pitanja na koja nije lako odgovoriti.
Tradicionalno, stipendije zasnovane na poreznom kreditu i srodni programi koje sprovode države, poput vaučera, primarno usmeravaju novac ka učenicima privatnih škola. Međutim, novi federalni program omogućava učenicima javnih škola da dobiju stipendije i čak koriste svoj novac u svojim javnim školama. (Kako bi to tačno funkcionisalo, ostaje zasebno pitanje i tema rasprave. Više o tome ovde.)
Josh Cowen, profesor politike obrazovanja na Univerzitetu Michigan State, pomno prati razvoj federalnog programa poreznog kredita za stipendije i nedavno je objavio radnu verziju na svom Substack kanalu o tome koliko novca učenici javnih škola mogu realno dobiti.
Na osnovu obrazaca davanja u Ohaju, za privatne školarine i arizonskog poreznog kredita za donacije javnim školama, Cowen procenjuje da bi program u 2030. godini mogao doneti oko 112 USD po učeniku javne škole u svih 50 saveznih država i Distriktu Kolumbiji. Program Ohaja najbliži je strukturi federalnog programa, sa širokom mogućnošću za učenike, dok Arizonski program služi kao poređenje jer se vodi kroz poreski sistem i ciljano usmerava na javne škole i učenike.
Cowen je poznat kao oštar kritičar državnih programa izbora privatnih škola na državnom nivou, ali kaže da bi federalni program mogao doneti prilike javnim školama i učenicima.
Education Week razgovarao je s njim o njegovim procenama. Ovaj intervju je skraćen radi dužine i jasnoće.
U čemu ste najviše sigurni u svoje proračune, a koje nepoznanice bi mogle da poremete vašu računicu?
Stvarno sam siguran da novac postoji. Ali pitanje je da li će se novac pojaviti u organizacijama koje dodeljuju stipendije na način koji javne škole mogu da pruže usluge?
Da li će ljudi davati? Videli smo dokaze da jesu, barem u svetu privatnih škola, ali čak i u ovom malom arizonskom porezu na donacije javnim školama koji sam koristio kao merilo.
Veće pitanje jeste da li same škole i, posebno, javna školska zajednica doista planiraju da primene ovaj novac?
Države koje gaje takvu kulturu davanja uspostavile su program i uvele ga relativno rano—tada je mnogo pažnje posvećeno tome kako javne škole mogu konkurisati po ovom pitanju, i tu smo sigurniji u procene.
Ohajo izgleda da može da ostvari ovu meru prihoda za mali broj učenika privatnih škola. Ako bi se to proširilo na broj učenika javnih škola, onda bismo počeli da govorimo o obimu novca koji je uključen.
Koja deca će najverovatnije imati korist od ovog programa? Kritičari su rekli da će verovatno biti reč o imućnijoj deci.
Zabrinutost koju su spominjali, a koju sam imao i kod klasičnih vaučera, jeste da će to igrati ulogu imućnih ljudi koji plaćaju školarinu privatnih škola. U istoj meri, to je slučaj i u federalnom poreznom kreditu kada je u pitanju privatni školski sektor. U meri u kojoj će ovo biti pretežno usmereno ka privatnim školama, toliko će biti pretežno pogodjeno imućnije učenike.
U Arizoni, taj mali porezni kredit koji sam pomenuo i dalje snažno favorizuje deset najbogatijih velikih regiona u Arizoni, koliko ja razumem. To je zabrinutost jer porezno zasnovano davanje generalno prati isti obrazac, bilo da pričamo o školama ili nečemu drugom.
Postoje stvari koje bi ovo učinilo malo pravednijim. Mnogo organizacija koje izdaju stipendije za javni školski prostor namerno su usmerene na deo jednakosti. Vide to kao svoju misiju da daju doprinos zajednicama koje su niže prosečne, naročito tamo gde ne postoji lokalna fondacija koja bi isto to radila.
Mislim da će imućnije zajednice uspostaviti sopstvene SGOs. U bogatijim sredinama biće mnogo veća sposobnost da se to ostvari.
Gde imate nacionalne ili državno-razredne saradnike koji pomažu školama da osnuju usluge i izvore prihoda, mislim da će to biti pristup koji će se primeniti u niže prihodnim i istorijski marginalizovanim zajednicama. U kojoj meri ovo ima potencijal za porodice sa nižim primanjima, verujem da će delimično zavisiti od uspeha tih tematskih nacionalnih i saveznih SGOs koje zaista pokušavaju da služe u celini.
Ako bih morao da kažem šta biste bili zabrinuti geografski, rekao bih ruralne zajednice. I to je tačno i sa vaučerima.
Jedna od mojih glavnih kritika vaučera jeste da oni ne rešavaju temeljne probleme povezane sa ekonomskom nejednakošću, rasnim nejednakostima i geografskom nejednakosti. Pretpostaviti da će tržište samo pronaći rešenje je glupo i empirijski netačno. I to se primenjuje i ovde.
Biće potrebna namerna akcija. Ako budemo namerni i ozbiljni u tome, pitanja jednakosti biće ublažena. Ako ne budemo i jednostavno odustanemo, ona će se povećati.
Ako postoji toliki novac koji bi mogao da ide javnim školama i učenicima, zašto zagovornici javnih škola i demokratski političari ne skaču na priliku?
[Postoji] kultura usklađivanja sa javnim školama.
Ako pravila ne kažu da možete, javne škole to tumače kao da ne možete. U poslovnom svetu, u svetu privatnih škola, ako ne piše da ne možete, one kažu, sve sistemi idu napred. Dobar primer šta mislim ovde je odbitak platnih doprinosa [za doprinose organizacijama koje dodeljuju stipendije].
Do dana pre nego što je Ministarstvo finansija SAD objavilo svoje propise u kojima su eksplicitno naveli da su odbici plata dozvoljeni, ne mogu da kažem koliko puta sam čuo od javnih škola: “Ko zna možemo li? Ne piše da možemo.” Dok su zagovornici izbora škola planirali odbitke plata pre godinu dana.
Trenutno, zagovornici javnih škola su duboko sumnjičavi prema tome ko vodi administraciju.
Potrebno im je nešto veoma potvrđeno od Treasurya da kaže: nećete postavljati dodatne uslove koji bi otežali javnim školama korišćenje tog novca nego privatnim školama.
