Svi su bili unutra, sigurni iza zaključanih vrata, dok je lokalna policija pretraživala susedstvo u potrazi za naoružanim osumnjičenim. Nije bilo roditelja na parkingu. Nije bilo časova koji su išli ka bašti. Igralište je bilo prazno, osim predškolca koji je bežao preko crnog asfalta. Moj novi pomoćnik ravnatelja i ja potrčali smo za njim, ne znajući da li smo tamo sami. „Da li treba da bacim svoje telo ispred njega?“ pitala je, a ja nisam znao šta da kažem.
Ta potraga preko igrališta nije bio jedini trenutak kada sam brinula da ću izgubiti život u školi. Jednom sam se oslonila na spoljna vrata dok je muškarac sa crnim rancom kucao na njih, dispatch radi na liniji vikao: „Da li je to on? Da li je to on?“ Drugi put sam čula vike učenika preko radio veze dok je jedan nastavnik tražio pomoć posle čutog pucnja, koji se ispostavio kao eksplozija stubova dalekovoda. Kada je čovek preskočio ogradu igrališta, potrčala sam mu ususret, moj radio mi je skliznuo sa tanke trake na mojoj svilenoj haljini, i shvatila sam da je namera bio da priredi svoj ručak na našim piknik stolovima.
U svakom trenutku, dok je adrenalin šiba, osećala sam smirenost i da sam pod kontrolom. Nakon svega, razgovarala sam sa svojim timom, navodeći sve stvari koje smo uradili kako treba. Doneli smo odluku brzo. Potvrdili da su svi unutra. Želela sam da moje samopouzdanje pruži njima hrabrost.
Ali kada sam bila sama u kancelariji ili na povratku kući, zamišljala sam kako bi se stvari mogle odvijati drugačije. Jedan od najtežih delova ovih događaja bio je shvatanje da najgore još nije dogodilo — još uvek. Ipak, zamišljala bih svoje poslednje trenutke. Dva šaka čovekova da razbi staklo. Čovek koji je preskočio ogradu s puškom, umesto ručka.
Dokumentarac PBS-a Inside the Uvalde Response otkrio je intervjue sa desetinama policajaca u danima nakon što su stotine naoružanih, obučenih muškaraca i žena čekali 77 minuta da uđu u učionice u kojima su deca i odrasli ležali preminuli. Iznova i iznova ponavljali su strah da bi umrli da su ušli u sobu. Nisu imali pravu opremu; metci AR-15 bi probili njihove prsluke. Gledajući, bila sam razorena njihovim nečinjenjem. Ali me je i tješilo saznanje da, čak i sa oružjem i oklopom i desetinama saputnika, i oni su se plašili.
Više nisam ravnateljica, nije zbog ovog straha (bar ne pretežno), ali i dalje imam kolekciju uspomena od svojih učenika. Ljubičasta narukvica napravljena od leptir-perlica. Crteži mene ispred škole, načinjeni štapićima. Jedna čestitka koja mi zahvaljuje na tome što sam vratio čokoladno mleko. Kad se osvrnem na svoje vreme provedeno u školama, shvatam da mi je najveći strah bio kakav bi tip osobe pucnjava mogla da otkrije u meni. Bio sam/ Bila sam užasno uplašena da ću dati svoj život, ali i da neću biti dovoljno hrabra da umrem za svoje učenike.
Ne znam da li bih mogla da živim sa krivicom. Javnost bi me možda osuđivala. Ako bi jedan prosvetar donio odluku u poslednjem trenutku—ako to uopšte možemo nazvati impulzom paničnog, koji ga nije naveo da skoči ispred metaka—da li bismo ga smatrali bez krivice? Sumnjam. Sada slavimo one koji su to učinili i one koji su poginuli. Preobrazili smo trenutke očaja u herojstvo. Ipak, nije to herojstvo ako je to neizgovoreni deo vašeg posla.
Nakon pucnjave u Bendu, Oregon, gde je jedan nastavnik poginuo, jedan je povređen, a drugi je savladao napadača, video sam objave na društvenim mrežama kako piše: „Nastavnici nikada ne bi trebalo da žrtvuju svoj život.“ Iako sam zahvalan na toj poruci, mi već tražimo tu žrtvu od prosvetnih radnika, samo to direktno ne izlažemo. Moj etički kodeks kao prosvetnog radnika to nije predvideo. Takođe ni moj pravilnik o bezbednosti distrikta.
Koristila sam (i cenila) materijale nevladine organizacije za bezbednost škola I Love U Guys Foundation, ali njihov trenutni vodič za zaključavanje nalaže nastavnicima: „Ako je bezbedno, nastavnik treba da okupi učenike u učionicu pre nego što zatvori vrata.“ Ali šta je sledeći, još teži korak? Šta ako nije bezbedno? Šta ako je dete samo u hodniku, a napadač je u blizini?
Mi služimo u ulozi roditelja dok su deca u našim zgradama. Roditelj bi bez sumnje dao svoj život za svoje dete. Zamišljam roditelje u mojoj školi koji ne bi želeli da se ja žrtvujem po principu, ali ako bi to bilo njihovo dete, ne bih dovodila u pitanje čiji život bi želeli da zaštitim.
Posle jednog od lažnih alarma u mojoj školi, suočila sam se sa svojim strahovima zajedno sa mojim roditeljima, oni su decenijama i sami prosvetni radnici. Moja majka, učiteljica predškolskog uzrasta 32 godine, nije oklevala: „Morala bih ih spasiti. Oni su deca.“ Razumela sam da je zamišljala svoje bivše učenike, a ne mene, ali ipak sam osetila neizmernu tugu: Ja sam tvoje dete.
I dalje nemam odgovor na pomoćnicu ravnatelja koja me pitala da li treba da bacim svoje telo između deteta predškolskog uzrasta i metka. Retko da izgovaramo ono šta očekujemo od prosvetnih radnika u ovakvim trenucima, ali njeno pitanje je nešto o čemu se nadam da ćemo svi biti dovoljno hrabri da otvoreno razgovaramo. Bez razgovora o tome, društvo ostavlja prosvetne radnike sa svojim strahovima, nesigurno da ćemo ih podržati ako dođe trenutak, i oni zamrznu ili pobegnu umesto da se bore.
Dakle, mojoj pomoćnici ravnatelja koja je imala hrabrosti da postavi ovo pitanje i svakom prosvetnom radniku koji nosi isti teret: Nećete uvek znati šta da uradite, a često neće postojati jedno jedino ispravno rešenje. Sa tom neizvesnošću, u redu je biti uplašen. Nismo se prijavili za ovo, i jednog dana, ako se desi najgore, od vas može biti traženo previše. Ali i vi ste od neizmerne vrednosti.
