Jedan od pet učenika imao je iskustvo zaključavanja škole usled realne pretnje nasilja u blizini, do trenutka kada su stigli u uzrast srednjoškolskog doba, pri čemu učenici iz distrikata s višim prihodima ređe dožive zaključavanja nego oni u siromašnijim susedstvima, pokazuju nova istraživanja.
Studija, koja je ove meseca online objavljena u Educational Researcher, vodećem časopisu Američkog udruženja za obrazovna istraživanja (AERA), otkriva da oko 8% dece u većem projektu o kognitivnom razvoju adolescenata izveštava da je prošle godine doživelo zaključavanje škole, definisano kao prisustvo aktivnosti s oružjem ili druge nasilne situacije u školi ili u njenoj neposrednoj blizini koja dovodi do bezbednosnih mera poput zatvaranja ulaza i izlaza i ograničavanja kretanja po zgradi.
Nešto više od 12% iskusilo je zaključavanja pre protekle godine, dok je gotovo 80 posto izjavilo da nikada nije prošlo kroz zaključavanje.
“Zaključavanja mogu biti traumatski događaji koji utiču na živote učenika i na njihovo obrazovanje, na primer oduzimajući im nastavni vreme,” rekao je Keith L. Hullenaar, vanredni profesor psihijatrije i bihevioralnih nauka na Univerzitetu Vašington, u intervjuu.
“Ono što naš rad pokušava da pokaže, mislim prilično ubedljivo, jeste da učenici koji žive i koji pohađaju nastavu na mestima gde je već prisutan relativno nizak nivo socijalno-ekonomskog ulaganja, doživljavaju ovakve traumatske događaje još izraženije nego učenici u drugim kvartovima,” dodao je Hullenaar, vodeći autor studije.
Poziv na strožije praćenje zaključavanja u školama
Studija, koju su zajednički pisali Benjamin W. Fisher sa Univerziteta Wisconsin–Madison i Frederick P. Rivara, takođe sa Univerziteta Vašington, zasnovana je na uzorku od nešto više od 10.000 učesnika, većinom uzrasta oko 12 ili 13 godina, u Studiji o razvoju mozga i kognitivnim aspektima adolescenata (Adolescent Brain Cognitive Development Study), dugoročnom istraživanju razvoja mozga kod dece koje finansira Nacionalni institut za zdravlje. Studija nije bila nacionalno representativna kao slučajno istraživanje, a ruralna područja su bila podzastupljena, navode autori.
Studija je definisala zaključavanja kao događaje započete na osnovu verodostojne pretnje nasilja unutar škole ili u njenoj neposrednoj blizini. U okviru zaključavanja, mnoge škole zaključavaju vrata, prigušuju svetla u učionicama i nalažu tišinu. S druge strane, „lockouts“ – kada pretnja može biti spoljašnja – rezultiraju obezbeđenjem perimetra, ali nastava unutar zatvorenih školskih vrata mogu da se nastavi. Studija se bavila isključivo zaključavanjima.
Studija nije obuhvatila vežbe protiv nasilja u školama, koje mogu varirati od diskusija do pune simulacije sa simuliranom pucnjavom i igrom uloga. Vežbe su bile predmet različitih istraživanja, uključujući i izveštaj Nacionalne akademije nauka prošle godine koji je utvrdio da neke prakse mogu da štete mentalnom, emocionalnom i ponašajnom zdravlju učenika.
„Zabrinutost oko vežbi jeste da one mogu biti traumatske za decu, u zavisnosti od njihove intenzivnosti,“ rekao je Hullenaar, koji je takođe radio na istraživanjima o vežbama.
Ali u proteklim godinama istraživanja o stvarnim zaključavanjima u školama bilo je relativno malo. Studija poziva na standardizovaniji sistem praćenja ovakvih događaja, na primer dodavanjem pitanja u savezna istraživanja poput School Survey on Crime and Safety ili Civil Rights Data Collection.
„Ne mogu da verujem zašto ne pratimo zaključavanja,“ rekao je Hullenaar. „Čini se da je ovo zaista važna tema o kojoj mnogi brinu. Ne bi li bilo sjajno da znamo koliko škola u Sjedinjenim Državama je imalo zaključavanje povezano s nasilnim događajem u protekloj godini?“
Učenici ne dele teret zaključavanja jednako
Što se tiče razlika po socijalno-ekonomskim okvirima u zaključavanjima, studija navodi da je „izloženost zaključavanjima u protekloj godini bila češća kod dece koja žive u područjima koja su opisana po evidencijama stanovništva kao sa nižim nivoom istorijskih i savremenih prilika i pohađaju školske okruge sa nižim SES-om,“ ili socioekonomskim statusom.
A autori nude prilično jednostavno objašnjenje za socijalno-ekonomske razlike koje se vide u podacima protekle godine.
„Neproporcionalna izloženost zaključavanjima učenika iz ekonomski i socijalno ugroženih zajednica barem reflektuje lak pristup vatrenom oružju u SAD, kao i veći rizik od nasilja povezanim sa vatrenim oružjem koje doživljavaju mladi iz istorijski marginalizovanih rasnih i etničkih grupa koje žive u područjima koja su decenijama trpela smanjenje resursa,“ navodi studija.
Hullenaar je rekao da je ključna preporuka za školske administratore da posle događaja zaključavanja više učine kako bi identifikovali učenike koji su možda bili najviše pogođeni.
„Administratori treba da imaju način da identifikuju decu koja su možda imala intenzivnije iskustvo zaključavanja i zatim ih povežu sa socijalno-emocionalnom podrškom koja im je potrebna da bi se oporavili,“ dodao je.
Sonali Rajan, profesorka zdravствене promocije i obrazovanja na Teachers College, Columbia University, koja istražuje nasilje uz upotrebu vatrenog oružja, uključujući u školama, rekla je da je studija o zaključivanjima „zaista važan doprinos literaturi o sigurnosti škola.“
„Ova studija na važan način podseća da teret iskustva ovih događaja nije ravnopravno raspodeljen među učenicima,“ rekla je Rajan putem e-pošte. „Nalazi takođe naglašavaju… da se škole ne nalaze u izolaciji od zajednica koje ih okružuju. Jednostavno ne možemo očekivati da škole same reše problem nasilja, posebno kada su temeljne okolnosti koje doprinose nasilju sistemske.“
Istraživanje takođe „naglašava potrebu ulaganja ne samo u to kako škole reaguju na pretnje, već i u prevenciju samih pretnji da se pojave,“ dodala je Rajan.
